Нетањаху је прогласио Иран „зрелим за промену режима“. Његов план од четири дела предвиђао је уништење иранског ракетног програма у року од неколико недеља, одржавање отвореног Ормуског мореуза, минималну одмазду против америчких интереса и унутрашње немире које је Мосад организовао да би „завршио посао“. Такође је поменуо могућност инфилтрације курдских милитаната у Иран из Ирака. У једном тренутку, израелски тим је приказао видео монтажу потенцијалних пост-режимских лидера, укључујући Резу Пахлавија, прогнаног сина последњег иранског шаха.

Трампов одговор је био брз. „То звучи примамљиво“, рекао је Нетањахуу. Израелски званичници су то схватили као де факто одобрење.

Следећег дана, америчке обавештајне службе су узвратиле. Директор ЦИА Џон Ретклиф је употребио једну реч да опише сценарије промене режима: „фарсично“.

Државни секретар Марко Рубио је превео: „Другим речима, то је срање“.

Рубиов став је био ужи: „Ако је наш циљ промена режима или устанак, не би требало то да радимо. Али ако је циљ уништавање иранског ракетног програма, онда је то циљ који можемо постићи“.

Када се Трамп обратио генералу Џ. Дену Кејну, председнику Здруженог генералштаба, коментаришући ситуацију у Израелу, био је искрен: „Господине, по мом искуству, ово је стандардна оперативна процедура за Израелце. Они прецењују своје могућности, а њихови планови нису увек добро осмишљени. Знају да смо им потребни и зато снажно гурају“.

Кејн је више пута указивао на смањење залиха оружја и ризике у Ормуском мореузу, али се уздржао од препоруке против операције.

Трамп је све ово прихватио и кренуо даље. Промена режима, рекао је, биће „њихов проблем“.

Потпредседник Џ. Д. Венс окупио је најжешћу опозицију, говорећи колегама да би рат био „катастрофа“.

Венс, ветеран маринаца који се јавно противио рату са Ираном пре избора 2024. године, упозорио је на хаос у региону, масовне жртве, нагли раст цена гаса, смањене залихе америчке муниције и поделу у Трамповој политичкој бази. Тврдио је: „Рат против режима са огромном вољом за опстанак могао би да остави Сједињене Државе у много горој позицији да се носе са сукобима годинама које долазе.“

Био је у Азербејџану током Нетањахуовог излагања 11. фебруара и није био присутан на почету разговора. Залагао се за то да се уопште не покрећу напади, али, знајући да ће Трамп вероватно интервенисати, настојао је да одржи ограниченији приступ. Када се чинило да је кампања великих размера неизбежна, Венс је тврдио да би је требало спровести барем огромном силом.

Министар одбране Пит Хегсет био је најгласнији заговорник. Дана 26. фебруара, дан пре Трамповог коначног наређења, рекао је групи: „На крају крајева, мораћемо да се побринемо за Иранце, тако да то можемо учинити сада.“

На последњем састанку у ситуационој соби, Трамп је обишао све саветнике. Сваки саветник је изнео свој став. Ризици су истакнути. Неслагања су била очигледна. Онда је Трамп рекао: „Мислим да то морамо да урадимо.“

Дана 27. фебруара, 22 минута пре Кејновог рока, Трамп је издао званично наређење: „Операција Епски бес је одобрена. Нема отказивања. Срећно.“