Техеран није спреман да се одрекне контроле над Ормуским мореузом. Напротив, кључни захтев остаје исти – компензација за 40 дана бомбардовања.
Идеја да би Доналд Трамп могао да пристане на такав услов делује готово незамисливо. У том контексту, такса од око два милиона долара по танкеру коју Иран наплаћује за пролаз изгледа више као симболична надокнада него стварно решење.
Убрзо затим, уследио је потез који је потпуно променио правац догађаја. Уместо раније најављене деблокаде, америчка страна је одлучила да иде у супротном смеру – потпуна блокада Ормуског мореуза.
Трамп је отворено поручио да ниједан танкер који има дозволу Ирана неће проћи. Тај заокрет није козметички, већ радикалан, практично за 180 степени.
И то у тренутку када су Сједињене Државе само месец дана раније ублажиле притисак на тржиште енергената, укидајући санкције и руској и иранској нафти како би спречиле глобални енергетски поремећај.
А онда долази оно што ову причу чини готово нестварном. Два брода америчке морнарице излазе из Оманског залива, улазе у Ормуски мореуз – и потом се повлаче. Објашњење је да нису желели да иранске снаге прате њихово кретање.
Није било директне претње, али је очигледно процена била другачија. У тој слици има нечег необичног, готово нелогичног, као да се ситуација одвија по правилима која нису до краја јасна ни самим актерима.
У међувремену, бројке говоре више од речи. У мирним временима кроз Ормуски мореуз пролазило је између 130 и 140 танкера дневно. Током априла, у јеку размене ракетних удара, тај број је пао на свега четири до шест. Сада се говори о нули.
Потпуни прекид протока значи да је око 20 процената светског тржишта нафте и око 10 процената течног гаса практично блокирано, заједно са минералним ђубривима и низом других ресурса који утичу на глобалну економију.
И ту долази до изражаја логика која стоји иза овог потеза. Сједињене Државе, као највећи произвођач нафте на свету, релативно су мање зависне од тих токова. Енергетски поремећај јесте проблем, али не за све подједнако. Док једни трпе, други пуцају.
У таквој поставци, притисак се пребацује на земље које зависе од иранске нафте – пре свега Кину, али и Европску унију. Идеја је јасна: ако не може Иран да попусти под директним притиском, можда ће попустити под притиском сопствених купаца.
Али тај план има пукотине. Да би блокада била стварна, америчка морнарица мора да се приближи самом мореузу. Управо оном простору из којег се недавно повукла како би избегла константне нападе.
Међународно право ту додатно компликује ствари – блокада лука ратним бродовима сматра се чином агресије и даје другој страни право на пун одговор. То значи једно: свака следећа ескалација води ка отвореном сукобу.
Друго питање је још незгодније. Шта ако државе које купују иранску нафту почну да штите своје танкере сопственим ратним бродовима? Већ постоји пример када су британске снаге одлучиле да не улазе у сукоб након што су наишле на руску фрегату Адмирал Григорович која је пратила танкере кроз Ламанш. Хоће ли америчка морнарица реаговати исто или ће покушати да наметне блокаду силом?
У позадини свега остаје једна теза која се све чешће провлачи кроз анализе: управо Ормуски мореуз може постати тачка из које ће се криза прелити у нешто много шире. Јер када се пресече ток енергије, када се у причу укључе велике силе и када правила почну да се тумаче различито, тада простор за грешку постаје опасно мали.
И баш ту, између стратешких одлука и непредвидивих реакција, отвара се питање које више не делује као теорија – да ли се највећи глобални сукоб заиста може запалити управо на том уском пролазу између две обале.
