Прочитај ми чланакОцене које доминирају насловима европских медија о победи Румена Радева су прилично претеране. Он није никакав нови Орбан и неће улазити у конфликте са Бриселом. А за Србију ће најважнији бити његов однос према транзиту руског гаса
Дуготрајна политичка криза која је паралисала Бугарску од пада Бојка Борисова 2021. године, дошла је до свог краја. Убједљива побједа доскорашњег предсједника Румена Радева отворила је пут за формирање стабилне власти након осам изборних циклуса. Иако су му предизборне анкете давале око 30 до 35 одсто гласова, он је то далеко премашио освојивши 43,5 одсто народне подршке, што чини 131 мандат. С обзиром да скупштина у Бугарској има 240 посланичких мјеста, Радев ће имати довољно посланика да сам формира будућу владу.
Након што је мањинска влада, чију је окосницу чинила партија ГЕРБ Бојка Борисова, поднијела оставку, суочавајући се са великим протестним покретом крајем прошле године, Радев се одлучио да „пређе Рубикон“ и баци на коцку своју дуго грађену позицију „гласа разума“ у систему који је уистину личио на онај често коришћен пежоратив о „бугарској скупштини“.
Није то била лака одлука за њега, носила је огроман ризик да просто неће успјети и да ће његов покушај остати један у низу пропалих у протеклих пет година. Постојала је бојазан са његове стране да ће морати да прави тешко одрживе коалиције са недовољно потенцијала за промјене које је обећао и да ће се његов ангажман разводнити у системском ћорсокаку у ком се Софија налази протеклих пет година.
Прави потез
Након 19. априла је јасно да је повукао прави потез у правом тренутку, направивши добру процјену да ће гро народног незадовољства бити мобилисано баш у његову корист. Окидач за његово лично ангажовање су сасвим сигурно и били масовни протести, који су избили због извјесних буџетских пореских питања, а у ширем смислу због корупције.
Била је то једна у низу побуна „Генерације Зед“, која је организована путем друштвених мрежа уз антикорупцијске пароле какве су пратиле сличне побуне у бројним другим земљама од Србије до далеког Непала. У њеном организовању су учествовале и политичке партије, прије свега „Настављамо промјене – Демократска Бугарска“, као либерална проевропска снага, али она није успјела да капитализује политичку добит од овог покрета – гласови су отишли Радеву.
Суштински, корупција је била кључна тема око које се водила изборна кампања. У Бугарској јавности постоји једна широка перцепција да је држава заробљена од стране олигархијског клана који чини осовина око бившег премијер Борисова и лидера партије која окупља мањинске Турке и Помаке (бугарске муслимане), Дељана Пеевског. Тако су се и на масовним скуповима поткрај 2025. године појавиле пароле са прекриженим ћириличним словима „Д“ и „Б“, која алудирају на имена поменутих политичара, али и увредљиве карикатуре свиња у оделу са ликом Пеевског.
На том питању запливао је и Радев, обећавши бугарском електорату да ће се ухватити укоштац са корупцијом којој је, како се сматра у тамошњој јавности, кумовао поменути двојац. Налазећи у њему наду за прекидање дуготрајне политичке неизвјесности и системске кризе, народ у Бугарској је дао огромно повјерење доскорашњем предсједнику.
Био је то прави потрес за партијску сцену у земљи, јер су готово све друге странке имале драстично лошији резултат, многе остајући испод цензуса од четири одсто. У односу на прошли састав парламента у који је ушло осам листа, сада је то успјело њих пет. Од мањих партија је политички преживјела једино странке „Препород“, као конзервативна и проруска опција. Истини за вољу на самој ивици цензуса.
Занимљиво је да је по први пут испод цензуса остала Бугарска социјалистичка партија, која је настала рефабриковањем Комунистичке партије након пада социјализма. На потпуну маргину отишла је и партија „Има такав народ“ Славија Трифонова, која је остала испод један одсто, док је 2024. освојила 6,5 процената бирачке подршке. Наравно, највећи губитник овог изборног процеса је ГЕРБ дугогодишњег премијера Борисова, који је са 25 одсто подршке 2024. године, пао на данашњих 13 процената.
Важна бројка која се помиње у бугарској јавности је и збир резултата Борисова и Пеевског, који износи око 60 мандата, што говори да се без њихових партија може постићи двотрећинска већина потребна за било какве промјене у правосудном и тужилачком систему, које наговјештава и оставка врховног тужиоца Бугарске, Борислава Сарафова поднијета 22. априла.
Европске реакције
Остављајући по страни питања унутрашње политике, врло је занимљиво испратити реакције либералних медија у региону и на Западу, на побједу Румена Радева. У њима је доминирао наратив да је на бугарским изборима побједу однио „проруски бивши предсједник“. Наслови који то сугеришу појавили су се на Фајненшел тајмсу, Гардијану, Ројтерсу, Франкфуртер алгемајне цајтунгу, Монду, Политику и бројним другим медијима.
Лист Политико, на пример, пише како „противници (Румена Радева, прим. М.Б.) тврде да се његова политика често поклапа са политиком Кремља, посебно по питању рата у Украјини. Радев је охрабривао Украјину да тражи мир, не подржава слање оружја Кијеву и каже да његово инсистирање да је Крим „руски“ једноставно одражава стратешку реалност.“
Ројтерс га, с друге стране, назива „европскептиком“ и човјеком који ће „потенцијално приближити Москви ову земљу чланицу Европске уније и НАТО“. Могао се, такође, чути глас да са побједом Радева Европа добија „новог Орбана“.
Ове оштре оцјене које су доминирале насловима европских медија су прилично претјеране. Оне више одражавају потребу да се политика пост-комунистичких земаља уподоби у једну антагонистичку матрицу „прозападне демократије versus проруског популизма“, него што говоре о томе какву ће заиста политику водити будућа бугарска влада.
Румен Радев заиста јесте са позиције предсједника давао прагматичне изјаве о односу са Русијом. Заузимао је став о потреби договора и стратешке стабилности са Москвом, некад захтјевао и одлагање санкција. У кош проруских особина му се додаје и то што је био скептичан према увођењу евра и што је тражио да се о тој крупној промјени народ изјасни на референдуму (иницијативу је иначе одбио парламент).
И поред тога, оцјене о њему као о новом Орбану не стоје. Како у истом тексту у коме га зове проруским пише лист Политико, он је „избјегавао директну конфронтацију са Западом и генерално је пратио европски мејнстрим када је присуствовао састанцима Европског савјета у Бриселу.“ Дакле, он је, већ био у позицији да се покаже као „нови Орбан“, али то није радио. Његово повремено вербално несагласје са Европом по питању Русије није производило значајније конфликте, за разлику од онога што је радио Орбан. Стога и у његовом премијерском мандату можемо очекивати сличан приступ.
Информације које је објавио бугарски портал „Новините“ говоре у прилог тој тези. Према њима, Радев ћа за министра спољних послова изабрати „каријерног дипломату са јасним проевропским профилом, а не неку политичку фигуру“.
Поглед из Србије
Геостратешки значај Бугарске за Србију је огроман, првенствено због руског и азербејџанског гаса који стижу преко бугарске територије. Зато ће врло важно питање у билатералној сарадњи у наредним годинама бити допремање гаса, посебно након најава Европске уније о потпуној обустави коришћења овог руског енергента.
Касније је потврђено да се забрана неће односити на транзит према „трећим земљама“, укључујући и Србију. Међутим, ако дође до дубљег заоштравања односа Европе и Русије, није искључено да ће бити предузета и таква мјера, што ће озбиљно наштетити српској енергетској безбједности. С те тачке гледано, добро је да на челу Бугарске сједи неко ко се залаже за „прагмнатичне“ одлуке о енергетској сарадњи са Русијом.
Радев је, међутим, у нашим медијима најсвјежије запамћен по недавној изјави о „српском свету“, на коју је реаговао и српски државни врх. Наиме, на констатацију новинара да је Европска унија упозорила на пројекат „српски свет“ и питање како тај „пројекат Београда“ утиче на сигурност З. Балкана, Радев је казао: „Знате, Западни Балкан је критична тачка за безбједност и тамо је усмјерена сва пажња Европске уније. Мислим да је крајње вријеме да се све европске институције озбиљније позабаве тим питањем. Оно је изузетно осјетљиво и за нас.“
Дакле, Радев у свом одговору није поменуо синтагму „српски свет“. Мало који наш медиј је то поменуо, а већина их је изјаву лоше пренијела. Тако рецимо Блиц ставља под наводнике нешто што Радев није казао, па пишу: „Бугарски председник Румен Радев изјавио је да би европске институције ‘требало озбиљно да схвате пројекат ‘српски свет““ Дакле, то просто није тачно.
Радев је у ствари, одговарајући на питање новинара, навео да би институције ЕУ требало да се позабаве „тим питањем“, чиме је, рекло би се, прије реферисао уопштено на питање безбједности Западног Балкана, него на „српски свет“, што је термин који и није експлицитно поменуо. Уколико уважени читалац жели да чује изјаву у интегралној верзији, то може урадити на овом линку, али стиче се утисак да је она престрого протумачена у дијелу српских медија.
У српским односима са Бугарском важно је и питање бугарске мањине која живи у Србији, у Димитровграду и Босилеграду. По свему судећи ту неће бити посебних турбуленција у мандату Румена Радева, с обзиром на висок степен мањинске заштите који пружа Србија.
Радев је у нашим медијима запамћен по недавној изјави о „српском свету“
Занимљиво ће бити и његово позиционирање према позиву да Бугарска уђе у војну сарадњу са Хрватском, Албанијом и тзв. Косовом, што је до сада одбијала да учини. С обзиром на проток времена могуће да је то питање у Бугарској стављено ad acta, али вриједи испратити да ли ће до некакве промјене доћи. Бугарску у правцу Тиране и Загреба гура стратешки интерес да повећа бочне притиске на С. Македонију, док са друге стране нема оправданих интереса да у тој мјери погорша односе са званичним Београдом, који хрватско-албанску осовину доживљава као егзистенцијалну пријетњу.
С обзиром на висок степен јединства у Бугарској када је у питању однос према С. Македонији, мале су шансе да ће Радев прихватити било какав мекши пут и да неће инсистирати на досадашњим захтјевима према тој земљи, уз уцјењивање блокирањем „европског пута“. За њега ће, поред питања идентитета и језика, највјероватније бити кључно помињање Бугара у уставу, што је власт у Софији до сада жестоко одбијала, а што се налази у такозваном „француском приједлогу“.
Са друге стране, постоји један занимљив осврт који долази из С. Македоније и у коме се наводи да стабилна власт коју врши Радев има више потенцијала за компромис са Скопљем него недефинисано стање системске кризе које му је претходило. Македонско питање је у том периоду отприлике коришћено као начин за прикупљање гласача у кратким изборним циклусима, без било каквог систематичног приступа. Радев ће имати стабилан мандат да се ухвати укоштац с тим проблемом, без императива доказивања снаге и политичког препуцавања на кратак рок. Који ће пут изабрати зависиће од њега, али, добрим дијелом и од ширег оквира и заинтересованости најснажнијих земаља ЕУ да се посвете „проширењу“.
На концу, оно што је извјесно и најважније, његовим избором Бугарска након пет година кризе улази у период стабилности и предвидљивости. Излазак из друштвено фрустрирајућег стања које је у тој земљи трајало пет година – то је главни резултат и главна посљедица избора од 19. априла.
