Прочитај ми чланакОно што је годинама кружило као прича из научне фантастике сада се, према доступним извештајима, претворило у стварност. Русија је у море лансирала једно од најнеобичнијих оружја које је икада развила – подводни дрон Посејдон, погоњен нуклеарним системом.
Индијски војни новинари овај потез не описују као рутински тест, већ као моменат који мења тон глобалних безбедносних расправа.
Пре неколико недеља руски председник Владимир Путин саопштио је да је Посејдон успешно тестиран у реалним условима. Био је то први пут да је овај систем, о којем се годинама говорило полугласно, заиста пуштен у океанске дубине.
Лансиран је са подморнице, а затим се, користећи сопствени нуклеарни погон, спустио дубоко испод површине мора. Како примећују индијски аналитичари, управо тај детаљ – аутономно кретање и нуклеарни погон – чини Посејдон оружјем које се тешко уклапа у постојеће категорије.
О свему је известио Индиан Дефенце Ревиеw, уз оцену да је реч о једном од најнеобичнијих система икада створених. „Путинов ‘Посејдон’ је објављен… Годинама се ово сматрало научном фантастиком. Сада је руски подводни дрон на нуклеарни погон ‘Посејдон’ стварно, тестирано и оперативно оружје“, наводе аутори ове индијске публикације, уз опаску да је граница између теорије и праксе у овом случају практично избрисана.
Аналитичари истог часописа подсећају да је постојање Посејдона први пут откривено пре неколико година, када су информације деловале као претеривање или намерна дезинформација.
У то време мало ко је веровао да ће овакав систем заиста бити развијен. Данас, међутим, Русија тврди да има иновативно подводно оружје чије су техничке карактеристике далеко изнад стандардних торпеда или беспилотних уређаја.
Према доступним подацима, Посејдон је дуг око 20 метара, може да развије брзину до 185 километара на сат и да зарони до дубине од приближно 1.000 метара. Руски медији снагу његове бојеве главе описују као две мегатоне, мада се у истим изворима признаје да прецизне бројке нису званично потврђене. И ту се, како примећују страни посматрачи, оставља простор за сумњу – али и за психолошки ефекат.
Верује се да би Посејдон могао бити коришћен за ударе на велике непријатељске градове, при чему би обалска подручја била изложена поплавама радиоактивне воде.
Сам концепт таквог деловања, по дизајну и оперативној доктрини, противречи свим постојећим стандардима класификације наоружања. Због тога га поједини аналитичари описују више као аутономно оружје за крајњи сценарио него као класичан торпедо или подводни дрон.
„Сврха овог оружја је јасна: учинити приобална подручја ненастањивим“, наводе индијски новинари, без много ублажавања формулација, али и без тврдњи које не могу да се провере на терену.
Ипак, како оцењују стручњаци, прави значај Посејдона можда не лежи толико у његовој реалној употребљивости, колико у поруци коју шаље. Само постојање оваквог система делује као снажан сигнал потенцијалним противницима Русије, посебно великим поморским силама попут Сједињених Држава и Велике Британије.
У том контексту често се цитира и изјава самог Владимира Путина: „Нема ничег сличног овоме и неће га бити у блиској будућности. Не постоје методе пресретања.“ Било да је ова тврдња у потпуности тачна или не, аналитичари Индиан Дефенце Ревиеw-а сматрају да је Посејдон већ оставио траг – не кроз распоређивање, већ кроз сам дизајн и поруке које носи.
Управо ту се прича отвара, а не затвара. Јер док се једни питају колико је свега овога технички изводљиво, други примећују да је глобална дебата о нуклеарном оружју већ померена у нову, нелагодну раван.
Како ће се та расправа даље развијати, и да ли ће Посејдон остати симбол или постати преседан, питање је које засад нема јасан одговор.
