Pročitaj mi članakNeverovatno, ali istinito - srpska policija selektivno postupa po nalozima tužilaštava, a ne preduzima ništa prema kriminalcima, psihopatama i ubicama u svojim redovima!
Nije ni čudo, jer riba smrdi od glave, a glave su duboko zagazile u izdaju i nečuveni organizovani kriminal. Nije poznat slučaj u svetu da policijom ordinira lik sa mnoštvom posprdnih nadimaka koje je stekao u nedovoljno rasvetljenim aferama sa kriminalnim šmekom. „Koferče“, „Banana“, „Bunga“, „Libijac“, samo su neki od nadimaka koji „krase“ ministra policije, a ukazuju na ozbiljnost situacije.
Da je vrag odneo šalu, a organizovani kriminal na najvišem nivou srušio državu, pokazuju i nedavna dešavanja na terenu. Policija je odbila da postupi po nalogu JTOK-a i privede „ministra“ pravde Nikolu Selakovića, koji je u znak odmazde i dominacije nad tužilaštvom, došao pred „dvore“ i u nezapamćenoj tiradi povraćao po JTOK-u. Istini za volju, nije mnogo ni promašio, jer da je dotično tužilaštvo išta radilo godinama unazad, ne bi došlo do ove nezapamćene scene.
U drugom dešavanju, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Nišu, izdalo je policiji još početkom decembra 2025. godine nalog za hapšenje gradonačelnika Bora i funkcionera SNS Aleksandra Milikića, kao i još nekoliko njegovih saradnika zbog korupcije i zloupotrebe položaja. Očekivano, MUP do danas nije postupio po ovom nalogu, a Milikić se, umesto pod istragom, poslednjih nedelja nalazi u jeku predizborne kampanje za lokalne izbore koji bi uskoro trebalo da se održe u Boru.
Nažalost, nisu pohapšeni ni policajci koji su prebijanjem do smrti ubili Dalibora Dragijevića, a ne vodi se ni profesionalna istraga o neverovatnom slučaju „samoubistva vešanjem“ u policijskoj marici na Ubu. U međuvremenu, pojma nemamo šta je sa Dankom Ilić i ostalim hiljadama nestale dece u Srbiji, ali čujemo da se preko Kosova i Metohije, pod međunarodnom i šiptarskom upravom, na Epštajnovoj trpezi našlo na desetine hiljada navodno „balkanske“ dece!
A šta tek reći o izostajanju krivičnog procesuiranja policijskih batinaša i psihopata širom Srbije, koji, em što su zverski mučili decu na protestima, em nisu štitili građane od napada lojalističkih kriminalno-batinaških hordi.
Šta reći o bitangi koja abolira kriminalce i tužilaštvima poručuje da će abolirati svakog sledećeg lojalistu?
Policijska zaštita i hranjenje „Ćacilenda“, ostaće zabeleženo u svetskim udžbenicima organizovanog kriminala.
Da nekažnjenom kriminalu i bezakonju nema kraja, pokazuje i presuda u slučaju „Ćuruvija“, koji je transparentno dokazao da su ubice iz tajnih službi tajna i za pravosuđe. Verovatno ne bi bilo velike greške kada bi se sličan zaključak mogao povezati sa drugim „nerazjašnjenim“ političkim ubistvima u Srbiji, poput slučajeva „Oliver“, „Dimitrije“, „Vladimir“, itd. ima ih poprilično. A velika senka nejasnoća ostala je i u slučaju „Đinđić“.
Svodi se na sledeće – evidentno je da policajce i političare treba privoditi pravdi, a prvi korak je njihovo hapšenje. I tu sve pada u vodu, jer nema ko da ih hapsi! Zapravo ima – narod, građansko hapšenje. Ali narod više voli da ga tuku i pljačkaju, umesto da hapsi mafiju. Narod bi da neko drugi podmetne leđa.
Logičan razvoj situacije u državi kojom upravlja mafija. Kako se onda boriti?
Da probamo da učimo od drugih.
U Italiji je u jednom trenutku takođe doćeralo cara do duvara. Mafija je krenula da preuzima državu. Srećom, našli su se ljudi koji to nisu dozvolili, pa su krenuli u žestoki obračun sa mafijom. Ginulo se. Osnovana je italijanska DIA, specijalni Direktorat za borbu protiv mafije, pod čijom su ingerencijom četiri ministarstva (policije, finansija, vojske i pravosuđa) i šest udarnih pesnica (državna policija, karabinjeri, finansijska policija, zatvorska policija, tajne službe i po potrebi – vojska!) Sastav DIA-e najbolje govori koliko je mafija pružila pipke! Ide toliko daleko da ni deca nisu van zbivanja! DIA ima ovlašćenja da decu osuđenih mafijaša preuzima pod svoje starateljstvo i smešta ih u hraniteljske porodice, a sve u cilju da i deca ne budu vaspitavana u duhu mafije, da ne nastave kontinuitet kriminala. Neverovatno, ali poučno!
U praksi se pokazalo da su najveće udarce mafiji nanosili finansijska policija, karabinjeri (žandarmerija) i vojska. Ovih dana sličan razvoj situacije vidimo u Meksiku. A iako slučaj „Maduro“ bazdi po nafti, ipak i tu ima elemenata borbe protiv mafije.
Kada to prenesemo u srpski scenario, onda vidimo koliko smo duboko zaglibili, jer su sve nadležne institucije duboko kontaminirane i operativno uništene.
Rešenje je veoma komplikovano i kao prvi korak podrazumeva smenu mafijaške vlasti. Potom bi nova vlast morala da u potpunosti rasformira sva ministarstva sile, nečasno otpusti iz službe veći broj neprofesionalaca i mafijaških plaćenika, a potom da osnuje potpuno novu formaciju koja bi bila pod ingerencijom novog JTOK-a. Ta nova pravosudno-policijsko-vojna udarna pesnica imala bi apsolutna ovlašćenja, t.j. mogla bi da hapsi sve – od predsednika i njegovog obezbeđenja, do svih mogućih policajaca.
Iz ove perspektive rešenje zvuči kao apsolutna utopija.
Drugim rečima, potrebno je da se mnogi na vreme opamete i progledaju, a naročito „studenti“, da bi mogli da se uhvate u koštac sa problemima koji su rastočili Srbiju i zajedno sa narodom to isteraju do kraja, jer ovo do sada je ćopavo. Blokade nisu rešenje.
Poljoprivrednici se udružuju, a advokati trodnevno štrajkuju. To treba produbiti i omasoviti. Potencijal za promene postoji, ali nema kritičnu masu. Sprint na mahove neće dobiti trku za slobodom.
Da bi krenula, Srbija mora da stane.
Onaj koji bude uspeo da motiviše narod na generalni štrajk, taj će stvoriti klimu promene, a do oslobođenja predstoji mu trnovit put, jer mafija ne gubi izbore, mafija neće u zatvore i mafija ne trpi oduzimanje imovine.
Generalni štrajk umesto blokada!
