Гротеска је преблага реч за оно чему смо били сведоци. Тај театрални излив лажи и јефтине патетике, исфолирана извињења, напади на истомишљенике, унапред смишљене реплике, лоше конципиране и још горе одглумљене, вређају интелигенцију сваког ко је поседује, макар у траговима; цео спектакл је највише личио на неку сумануту луткарску представу.
Обраћање председника било је мучно слушати, погнуте главе марионета тешко гледати. Након тираде и салви увреда, лутке на концу су проговориле туђим гласом, изрекле научен текст у славу тиранина, опело сопственој личности, ако су је икада имале. Тужно, претужно. Ружно. Бедно. Бивши људи су се огласили да сахране себе, ресоре које воде и преузму кривицу. О да, криви су сви они, једном ће им бити суђено. Ако је правде, најпре оном ко је режирао ту луткарску представу бивших људи, марионета којима удови висе, главе се погнуто клате, напуњене сламом. Мозга нема.
Министар освете, чачкаш носа, предатор који пред младим месом студенткиња трепери готово једнако као пред режисером ове срамне трагикомичне тираде, истакао се булажњењем о четири закона, новим универзитетима, страним, који ће доћи овде, у овај просветни рај, да образују „нашу децу“ како не би одлазила. Чија су ,,наша деца“ која студирају преко? Какви су ти закони кад се загребе скрама режимске реторике? За кога, тачније против кога су смишљени и који је полуобразовани геак пристао да пише и осмишљава те сплачине?
Хвале се школама које су изградили. Ко ће предавати у тим школама? Верујем да ниједна од тих марионета погнутих глава не би уписала дете у њихову школу у којој нема ко да предаје. Школе и факултети нису зграде; они граде, ако граде, гломазне, тешке, пусте и празне гомиле бетона и челика. Школе чине наставници који поседују знање, вештине и капацитете да га пренесу, ученици који желе да откривају нове светове. Где ће их наћи када отерају све који нешто знају?
Кад год помислимо да је просвета пропала, у праву смо. Кад год помислимо да не може горе, нисмо у праву. Ова накарадана власт, са министром на челу, не гради школе, већ теше ковчег у ком ће бити сахрањено све што у овој нашој рањеној земљи стреми знању, ширини духа и слободи мисли.
Вјечнаја памјат, просвето. Доситеј се преврће у гробу, наставници и професори се батргају, застрашени, прогоњени, смењивани и отпуштани. Лутке на концу се клате да удовоље Режисеру трагикомичног суноврата.
Где су ту наша, стварно наша деца?
Вјечнаја памјат, просвето.
Ауторка је наставница српског језика
