YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Увод и представљање др Немање Девића
00:00:28 Избори и геополитичко окружење Србије
00:01:17 Може ли Србија и према Истоку и према Западу
00:02:31 Суверена држава и утицај страних амбасада
00:02:47 Пакт Тирана–Приштина–Загреб и положај Срба
00:03:30 Уместо „лажних шахиста“ — култура, знање и духовност
00:04:14 Унутрашњи преображај и демографска обнова Србије
00:04:45 „Отворени Балкан“, традиционални савезници и конзервативци
00:05:38 Ко су Србији пријатељи, а ко противници
00:05:49 Да ли би НАТО заштитио Србе на Косову и Метохији
00:06:28 Кипар, НАТО и одбијање капитулације
00:07:12 Репресија над Србима и политика Запада после 1999.

Виши научни сарадник и историчар др Немања Девић, један од кандидата изборне листе „Аутентична десница“, говорио је за YоуТубе канал „СМС Ливе ТВ“ о геополитичком положају Србије уочи ванредних парламентарних избора 25. октобра. У разговору са Дејаном Петром Златановићем он је изнео став да политика ослањања и на Исток и на Запад постаје све мање одржива, упозорио на безбедносне процесе у окружењу и одбацио тезу да би чланство Србије у НАТО-у заштитило Србе на Косову и Метохији.

Парламентарни избори у Србији одржавају се у тренутку дубоких међународних подела, рата у Украјини, кризе европског безбедносног поретка и појачаних притисака на мале државе да се јасније сврстају. Управо је зато једно од централних питања интервјуа било да ли Србија у таквом окружењу може да остане војно и политички неутрална и како се глобално сучељавање великих сила одражава на домаће изборе.

Девић је на то питање одговорио полазећи од историјског искуства. Подсетио је на разговор бившег председника Србије Томислава Николића са једним српским владиком, чије име није навео. Николић је, према Девићевом препричавању, говорио да Србија треба да отвори врата и према Истоку и према Западу, као и према Северу и Југу. Владика му је, како је Девић казао, одговорио да идеја можда звучи добро, али да се плаши да Србе „не убије промаја“.

Политика „и Исток и Запад“ све мање одржива

Ова анегдота, према Девићу, сажима проблем вишегодишње српске спољне политике. Дуго је изгледало да Србија може истовремено да сарађује са супротстављеним центрима моћи, да одговара на њихове захтеве, па и на оно што је назвао њиховим хировима, а да при томе сачува идентитет и слободу одлучивања. Међутим, он сматра да се простор за такву политику убрзано сужава.

„У епохи глобалних сукоба и нечега што све више личи на светски рат, таква идеја је све мање одржива“, поручио је Девић. Као пример противречности навео је однос Београда према Москви и Кијеву: по његовој оцени, није могуће заклињати се у сарадњу са Русијом, а истовремено допуштати да оружје и муниција завршавају у Украјини. Такав приступ назвао је „политичком проституцијом“.

Ова оштра формулација представља Девићеву политичку оцену, али је важна за разумевање његове главне тезе: Србија, по њему, мора да утврди сопствене државне интересе и да их спроводи доследно, уместо да краткорочно удовољава свима. Неутралност, у том тумачењу, не значи одсуство става нити једнаку зависност од више центара моћи, већ способност државе да самостално одлучује.

„Лидери не смеју да иду у стране амбасаде по мишљење“

Девић је нагласио да Србија треба да буде суверена земља, у којој политички лидери не одлазе у стране амбасаде „по мишљење“. Указујући на историјска искуства, он је рекао да државна политика не сме да се обликује према интересима страних дипломатских и политичких центара, већ према потребама српског народа и државе.

За њега је то посебно важно у изборном периоду, када се грађанима представљају различити модели будућег државног курса. Иако у овом делу интервјуа није улазио у техничка питања изборног процеса, своју кандидатуру на листи „Аутентична десница“ ставио је у шири идејни оквир: избори, према његовом приступу, нису само надметање странака већ одлука о томе да ли ће Србија наставити политику сталног прилагођавања или ће покушати да изгради суверенистички правац.

Пакт Тирана–Приштина–Загреб као упозорење Србији

Говорећи о непосредном окружењу, Девић је посебно издвојио сарадњу Тиране, Приштине и Загреба. Он је тај однос назвао пактом који тежи даљем ширењу и оценио да он за Србију представља претњу — било као могући увод у ново балканско сукобљавање, било као механизам за обуздавање Србије и њене политике у региону.

Девић је употребио и израз „трећи балкански рат“, али као упозорење на могући правац развоја догађаја, а не као тврдњу да је рат неизбежан. Према његовој оцени, Београд мора озбиљно да анализира регионалне безбедносне савезе и да не потцењује чињеницу да Срби живе у више држава насталих распадом Југославије.

Он је данашње границе у региону описао као „наметнуте, авнојевске границе“, установљене после Другог светског рата и потврђене током деведесетих. Из таквог историјског виђења извео је закључак да српско питање не може да се сведе само на територију Републике Србије, већ да држава мора да води рачуна о положају српског народа у целом региону.

Уместо „лажних шахиста“ — култура, знање, наука и духовност

Иако је упозорио на опасности, Девић није заговарао авантуристичку или ратоборну политику. Напротив, рекао је да је Србији потребно много мудрости и да јој нису потребни „лажни шахисти“ који геополитичком реториком прикривају, како је навео, сопствену неспособност и политичку немоћ.

Као позитиван модел позвао се на Стојана Новаковића, српског државника, дипломату и некадашњег министра просвете и црквених дела. Девићу је, како је рекао, блиска идеја да се српски народ повезује „снагом бестелесних сила“ — културом, знањем, науком и духовношћу. Такав модел он види као начин очувања националног јединства без непромишљених потеза и без ослањања искључиво на војну или економску моћ.

Истовремено, та културна политика морала би да има јасан суверенистички темељ и да почива на начелу „Балкан балканским народима“. У Девићевом тумачењу, то значи да народи региона треба да уређују међусобне односе без пресудног туторства великих сила и без прихватања пројеката који локалне државе претварају у инструменте туђих интереса.

Унутрашњи преображај пре великих савеза

Један од најважнијих делова Девићевог излагања односио се на унутрашње стање српског друштва. Он је оценио да Србија не може да поправи свој међународни положај само дипломатским маневрима. Потребни су, како је навео, културни и духовни преображај, демографска обнова, јачање знања и обновљено осећање заједничког интереса.

Тек када српски народ прође кроз такво „унутрашње преумљење“, сматра Девић, постаће пожељнији и поузданији савезник различитим међународним блоковима. Политички разједињен народ, без јасне стратегије и без унутрашње снаге, лако постаје „монета за поткусуривање“ у договорима великих сила. Он је упозорио да би управо то могао да буде исход за Србију у добу глобалних сукоба ако се настави садашњи правац.

Из тога је извео неколико практичних начела: Србија треба да мисли о сопственим интересима, да реално процењује и своју моћ и своје слабости, да се не заноси новим облицима југословенства и да не прихвата регионалне пројекте само зато што су представљени као економски или интегративни.

Против „новог југословенства“ и „Отвореног Балкана“

Девић је изричито поменуо „Отворени Балкан“, сврставајући га међу идеје које могу да створе нову илузију заједништва без претходно решених националних и државних питања. Он је позвао да се Србија не заварава „идејама новог југословенства“, већ да сарадњу у региону процењује према конкретној користи и безбедности српског народа.

То не значи изолацију, већ селективну и интересну сарадњу. Девић се заложио за тражење ослонца тамо где постоје традиционалне везе, историјско савезништво и вредносна блискост. Као један круг потенцијалних савезника означио је православне земље и средине у којима опстају традиционалне породичне вредности.

Истовремено је оставио простор и за сарадњу са деловима Запада. Конкретно, поменуо је конзервативне кругове у Сједињеним Америчким Државама, за које сматра да Србији могу бити блиски по питањима породице, политичког конзервативизма и духовне обнове. Његова порука, дакле, није да се сви односи са Западом прекину, већ да Србија разликује структуре и политичке снаге са којима има заједничке вредности од оних које делују против њених интереса.

„Морамо да знамо ко су нам савезници, а ко нису“

Девић је више пута поновио потребу јасног препознавања савезника. Србија, по његовом мишљењу, мора да зна ко су јој пријатељи и „браћа“, а ко то нису. Као историјску паралелу навео је српског војника у Првом светском рату, који је, како је рекао, јасно знао ко му је непријатељ, а ко пријатељ.

За данашњу генерацију та поука не значи механичко копирање старих савезништава, али, према Девићу, значи одбацивање политике у којој се сваки страни актер истовремено назива партнером. Држава која не разликује пријатељску од непријатељске политике губи способност да планира и брани дугорочне интересе.

Девић одбацује тезу да би НАТО заштитио Србе на Косову

У другом делу разговора, Златановић је отворио питање аргумента који износе поједине организације наклоњене чланству Србије у НАТО-у: да би улазак у Алијансу наводно омогућио већу заштиту српског становништва на Косову и Метохији, јер би и Србија постала савезница држава које контролишу безбедносни оквир у покрајини.

Девић је тај аргумент одбацио. Као историјски пример навео је Кипар, указујући да припадност супротстављених страна ширим западним интеграцијама сама по себи није спречила сукоб, поделу острва и трајну кризу. Из тога је извео закључак да формално укључивање у исти безбедносни систем не гарантује да ће национални сукоби бити отклоњени или да ће интереси слабије стране бити заштићени.

„Србија не сме да капитулира пред НАТО пактом“, поручио је Девић. Он је присуство међународних војних снага на Косову и Метохији описао као присуство „окупационих снага“ и нагласио да, из његовог угла историчара, о томе нема простора за релативизацију. Ово је Девићева политичка и историјска квалификација, а не формулација међународних мисија или домаћих закона.

„Србија мора сама да буде способна да заштити свој народ“

Кључ Девићевог одговора јесте став да Србија не сме да заснива безбедност свог народа на доброј вољи других. Он је рекао да држава мора сама да буде способна да штити Србе и да се не ослања на претпоставку да ће западне силе, у тренутку кризе, стати на српску страну.

Као образложење навео је реакције међународних представника после инцидената на Косову и Метохији. Према његовој оцени, када су Срби изложени притисцима или насиљу, са Запада се најчешће „обе стране“ позивају на уздржаност и смиривање тензија. Девић сматра да се тим симетричним језиком прикрива неравнотежа, јер су Срби после 1999. године, према његовој оцени, били страна изложена прогону и репресији, а не страна која је нападала албанска насеља.

Он је говорио о периоду од 27 година након 1999. и тврдио да у том времену постоји континуирана тенденција страдања и притисака на Србе. Због тога не очекује да ће Запад променити страну или преузети улогу непристрасног заштитника српског становништва.

Историјска „не“ из 1914, 1941. и 1999. године

Објашњавајући зашто не верује у заокрет западне политике, Девић је повезао три преломне године српске историје: 1914, 1941. и 1999. Према његовим речима, западни центри моћи Србији не заборављају њена историјска одбијања ултиматума и покоравања, а посебно сукоб са НАТО-ом 1999. године.

Тај део излагања заснован је на његовом тумачењу дугог историјског трајања. Девић сматра да се однос великих сила према Србији не може разумети само кроз актуелне изјаве дипломата, већ и кроз памћење претходних сукоба и отпора. Управо због тога, по њему, није реално очекивати да ће се западна политика према Косову суштински променити само зато што би Београд понудио додатне уступке или приближавање НАТО-у.

Запад, по Девићу, неће признати да је погрешио на Косову

Девић је оценио да западне силе неће лако одустати од подршке косовској независности, без обзира на то ко управља институцијама у Приштини и како се односи према Србима. Чак и када би политика Аљбина Куртија била оцењена као проблематична, Запад ће, према Девићу, Косово и даље посматрати као сопствени политички пројекат.

Признавање грешке, сматра он, отворило би читав низ других питања и последица, због чега не очекује темељну корекцију тог курса. Из тога поново изводи закључак да Србија мора да планира политику на основу сопствених капацитета и трајних интереса, а не на очекивању да ће нека будућа западна администрација сама поништити резултате политике вођене од 1999. године.

Приштина и Сарајево у широј стратегији НАТО-а

На крају интервјуа Девић је изнео и ширу, веома оштру оцену западне политике на Балкану. Према његовом мишљењу, западне и НАТО структуре у Приштини и Сарајеву подржавају муслиманске политичке факторе, док истовремено на Блиском истоку ратују против појединих исламских покрета и држава. Он то тумачи као покушај стварања геополитичке противтеже у овом делу Европе.

И ова тврдња представља Девићеву анализу и политички став. Његов закључак је, међутим, недвосмислен: Србија, по њему, од таквих структура не треба да очекује повољан исход ако сама не ојача и ако не изгради доследну националну стратегију.

Девићев модел: суверенитет, унутрашња обнова и пажљиво бирани савези

Сведен на неколико кључних тачака, Девићев програм полази од тога да Србија више нема комфор да свим великим силама шаље различите, међусобно противречне поруке. Његов одговор није ни беспоговорно сврставање уз било који блок, ни затварање земље, већ јачање суверенитета и унутрашњих капацитета како би неутралност имала стварни садржај.

У том моделу култура, образовање, наука, вера, породица и демографија нису споредне теме, већ темељ националне безбедности. Повезивање Срба у региону требало би, према њему, да се остварује управо тим средствима, док би спољна политика морала да буде ослобођена илузије да се уступцима може купити трајна наклоност сваког центра моћи.

Пред изборе 25. октобра, Девић тако бирачима нуди суверенистички оквир: одбацивање капитулације пред НАТО-ом, неповерење према новим облицима југословенских интеграција, ослањање на традиционалне савезнике, али и тражење партнера међу конзервативним снагама на Западу. Његова централна порука јесте да Србија прво мора да зна шта хоће, колико може и кога сматра савезником — јер ће, у супротном, и у новом глобалном сукобу остати предмет туђих договора.

Преглед кључних ставова др Немање Девића

Тема	Девићев став	Предложени одговор Србије
Однос Истока и Запада	Досадашње балансирање постаје неодрживо у ери глобалних сукоба	Доследна суверенистичка политика и јасно дефинисани интереси
Русија и Украјина	Позивање на савезништво са Русијом није спојиво са слањем оружја Украјини	Прекид двосмислене политике и јавна одговорност
Стране амбасаде	Политички лидери не смеју да траже смернице од страних центара	Самостално државно одлучивање
Тирана–Приштина–Загреб	Та сарадња може служити обуздавању Србије и носи безбедносни ризик	Озбиљна регионална стратегија
Срби у региону	Српско питање превазилази границе Републике Србије	Повезивање културом, знањем, науком и духовношћу
„Отворени Балкан“	Може постати нови облик југословенске заблуде	Сарадња само када је у јасном државном интересу
Избор савезника	Србија мора да разликује пријатеље од противника	Ослонац на традиционалне савезнике и вредносно блиске кругове
НАТО	Чланство не би аутоматски заштитило Србе на Косову и Метохији	Војна неутралност и одбијање капитулације
Косово и Метохија	Запад неће лако признати да је његова политика била погрешна	Не ослањати безбедност Срба на туђу политичку вољу
Унутрашње стање	Разједињен и демографски ослабљен народ постаје монета за поткусуривање	Културни, духовни, образовни и демографски преображај

Извор: Србин.инфо /СМС Ливе ТВ
Аутор: Дејан Петар Златановић