Пише: Драгомир Андјелковић
Нова сезона српске црне реал-политичке, а не тек фантастичне серије, „Игре престола“, узима маха. Не ради се ту само о борби за престо, већ о његовој упоредној селидби. Садашњи узурпатор трона, Алек И без Косова – то је већ увелико јасно – намерава да га пребаци из Председништва у Седиште владе Републике Србије. Он се нада да ће тако остати све и свја, само ће променити локацију на којој се налази престо који је отео. То је за њега постало буквално егзистенцијално питање.
У једном периоду се лажни цар Александар уплашио да му брод тоне пошто се уверио да је изгубио подршку већинске Србије, и при томе не мислим да на целокупну популацију која и раније није била за њега, већ на онај њен део који је спреман да запуши нос и гласа против њега а за оне који му нису баш по вољи, само да СНС картел падне са власти. У таквим околностима његов шеф се уплашио да ће га напустити многи плаћеници, пошто они не воле да дочекају расплет на губитничкој страни, па је размишљао и о покушају сеобе, али не трона у Србији већ сопствене позадине ван ње.
Језовито је за отмичаре власти када се њихови плаћеници премишљају да ли им се исплати да и даље буду на стражи ослабљеног режима. Не само што је опасно остати уз њега када пада, већ и оборени налогодавац не може да исплати оно што је обећао. А добро је познато свакоме ко нешто зна из историје борби за круну, макар и у филмској варијанти са којом је започет текст, за самодржачку власт су потребне три ствари: (1) новац; (2) страх и (3) љубав.
Оним што сија у разним варијантама, купују се људи који утерују страх непокорнима и онима који су непоуздани, као и други битни шрафови у механизму владања, али и „љубав“ оних са дна друштвене лествице (социјална корупција и медијска хипноза, која такође много кошта).
У свему томе преплићу се разне категорије плаћеника. Њих је Вучић, после прве фазе збуњености произашле из кулминације владарске кризе, успео да увери да није отписан, те да је у стању да и даље омогући вишеслојно пљачкање Србије (од директног, до индиректног, преко дистрибуције мрвица отетог, бројном а вечно гладном СНС плебсу). Укратко, да им испуни главе мислима да им се исплати да и даље играју за његов тим, те да је за њега мање ризично да се одлучно бори него да бежи (што је тачно, о чему ће после бити речи), па их неће оставити први (страх од тога плаћенике додатно гура ка превентивној издаји).
Али да би у мрачним работама били спремни да иду до краја, мора додатно да их охрабри. И то енергично, а двоструко. Прво, да знају да ће бити некажњиви ако покорно раде оно што им се нареди (у складу са својим хијерархијским статусом). Друго, да поверују да су они на које их као подивљало крдо господар пушта, збуњени и уплашени, те ће кроз њихову масу проћи као нож кроз путер.
У вези са свим тим – како би СНС фаланге биле спремне да посвећено учествују у планираним изборним мега преварама – сада је у току операција, због њеног синтетичког карактера назовимо је, „Стаљиново буре“. Њену потку чини једна мисао из поменуте америчке епско-фантастичне серије настале на основу адаптације сåри¼àлà фàнтàстичних рîмàнà Џîрџà Р. Р. Ìàртинà „Пåсмà лåдà и вàтрå“. Она је следећа: „Краљ одређује шта се сматра истином па била то и лаж“. Циљ је да макар у систему око тога више не буде ни трунке дилеме, ако већ и наш картел-паша зна да то није реално за друштво у целини.
Ради тога је прво тако одрађена истрага те дефинисан судски процес у случају „Сењак“, да најозбиљније оптужбе буду скинуте са леђа Веселина Милића, шта год да се стварно догодило. И не ради се само о томе што тај блиски сарадник врха владајућег СНС картела, који је до јуче био челник јако важне Полицијске управе за град Београд, много компромитујућег зна о Вучићу и његовом окружену.
Нешто друго је кључно у контексту у коме сагледавамо ствари: сви, од прорежимског до опозиционог дела јавности, полазе од тога да Милић ништа није радио без знања и налога свог врховног шефа. Зар би, да није тако, састанак који се завршио убиством а на коме је макар једним делом био присутан, био одржан у готово сигурно озвученом ресторану „27″ са скоро па официјелном тежином у највишим сегментима СНС картела? Није луд да рескира да тако нешто не пријави, што указује да је, с обзиром да је Вучић „контрол фрик“, имао и одговарајуће инструкције од њега.
Да ли се полетни контроверзни полицајац оклизнуо током реализације послова које је преузео или је нешто друго у питању, сада и није важно. Вучићу је значајно да у очима његових следбеника не испадне да је Милић остављен на милост и немилост правди и јавном мнењу, када су се ствари лоше завршиле (макар и тако што је разоткривено прикривено убиство).
Онда би много мање високих, средњих па и ниских режимских извршиоца било убудуће спремно да се упусти у макар и мање ризичне авантуре. Овако, када виде да случај „Сењак“ све са чувеним мртвачким буретом, полако али сигурно системски прерађују тако да они за које лажни цар то жели буду сачувани, знаће да за њих нема зиме и ако по наређењу униште туђе грејање и поразбијају прозоре на минус 10, те тако многе недужне грађане осуде на смрзавање.
Други део операције „Стаљиново буре“ је повезан са фамозним „звучним топом“. Он већ није намењен директном охрабривању режимских плаћеника да без страха од одговорности извршавају наређења, већ њиховом индиректном мотивисању да „храбро“ јуришају на оне на које им се каже. Јер, како је замишљено, они би такође у њиховим очима требало да делују немоћно и уплашено, те неспособно да узврате, а добро је познато да плаћеници добро рачунају потенцијалне губитке пре него што крену у акцију.
Тако је покренута операција у духу „стаљинистичких процеса“, током које се оптужују они који су проговорили о режимској злоупотреби „звучног топа“ (а не они који иза тога стоје), у прилог чега убедљиво говоре снимци спонтаног поступања грађана изложених оним што им је деловало као његов удар (што сада режим трагикомично приписује студентској „подметачини“ у којој је као „инструисано учествовала“ маса окупљених и низ аналитичара, новинара, политичара) али и изјаве Драгана Ј. Вучићевића и Владимира Ђукановића у студију „Информер“-а.
Идеја је да ако не свако онда макар многи који су о томе у медијима проговорили, буду арогантно привођени уз претњу озбиљним процесуирањем. Не верујем да ће до последњег и дођи јер за режим тако нешто може да буде контрапродуктивно. Оно што њему треба је тек то да на основу покренутих полицијско-правосудних хајки, његови прљави медији добију материјал да таргетиране људе приказују као „јадне“, „страхом паралисане“, „конфузне“ „немоћне“, „усамљене“, упркос томе што не делује да је ишта од тога случај.
Но, отужном медијском обрадом добија се сврсисходна киша дезинформација којој се СНС публика интензивно излаже. Међу њу спадају и припадници интересне заједнице, поготово њеног примитивног батинашког дела, било у легалном или црном систему. Тако се ствара представа о релевантним противницима Вучића као о обичном меком путеру, а ако су они такви, какви су тек обични „блокдери“?
Ево о чему се ради сада када режим позерски показује мишиће и тренира строгоћу. У питању је позоришна хорор представа за плаћенике али и СНС плебс жељан насилничке разоноде, како би Александар Квислиншки лакше сачувао трон. Од тога се опозициона јавност неће уплашити, али немојмо да мислимо да се режимски јуришници и њихови убоги тапшачи неће охрабрити. Хоће! Вучић добро зна психологију лешинара и како се играју најгнусније епизоде наше игре престола. Не треба га потценити, јер је на скоро све спреман данас када се бори да префарба и сачува трон. Улог му је огроман.
Делови мафијашких структура које су део СНС картел система ако не добију оно што очекују закуцаће му на врата, а старе увреде и ненамирени рачуни, преко чега сада из ових или оних разлога интересно прелазе, доћи ће у први план када не буду имали више разлога да се уздржавају, па ће силовито ударати на двери бившег диктатора где год да он оде. Ту он неће имати заштиту какву сада има када је узурпирао све капацитет српске државе па ће бити много рањивији него што је сада.
Геополитичка несигурност у свету не погодује више оним бегунцима који су генерално завили своје земље у црно те неке делове њених опасних структура понаособ оштетили (или макар нису испунили обећања која су им дали). Све се у свету мења па и дугорочна ефикасност стране заштите, која у једном тренутку делује моћно, а преко ноћи може да се сведе на небитне кулисе.
То Вучић добро зна и без обзира што је у неком моменту калкулисао у вези са контролисаним, вишефазним, одласком са власти и из Србије, сада се одлучио да сними нову сезону „Српске игре престола“ колико год да то кошта. Грчевито ће се држати за престо и радити све – описано је само део тога – што томе погодује. То је резултат његове хладне анализе ризика у оба случаја (бекство и одлучна борба за власт).
Али како се каже: „Човек снује, Бог одлучује“. Није Алек свемоћан. Ако би његови друштвенополитички опоненти били елементарно сложни и национално одговорни, на таласима воље већинске Србије засигурно би га оборили упркос свему што смишља и ради. Но, неслога, корумпираност, искључивост, егоманија и слично томе а већ много пута виђено у редовима оних који би требало да култивишу енергију народног отпора, раде против њега више него све што режим предузима. Ипак, да се вратим на народну изреку са почетка овог пасуса: изгледа да је Александар дојадио не само људима већ и Богу, који нађе начине да компензује мане Вучићевих партијско-студентских опонената те да омогући наставак ослободилачке борбе.
Таман Вучић помисли да је нашао црну магијску формулу како да настави по старом, па га погоди неки гром из ведрог неба, што у последње време све чешће виђамо. Извуче се из једне велике кризе а онда упадне у нову. Као да неко и њему и свима нама који желимо промене, поручује да је цар го и да је само питање времена када ће доћи крај његовој узурпацији. Зато, какви год да су они који се у опозицији и у вези са тзв. студентским покретом боре против режима и колико год Вучић осмишљавао нове преваре, наставимо да се енергично боримо против њега верујући у неизбежност промена, и до њих ће пре или касније доћи!
Немојмо да нас Порфирије, СНС гувернер Српске цркве, и његов врховни партијски шеф, преваре: Бог није са њима већ је са народом Србије који жели национално и демократско ослобођење своје напаћене отаџбине!
(Магазин Таблоид)
