Pročitaj mi članakZabrinjavajuće brojke dolaze sa Zapada. Prema istraživanju koje prenosi britanski The Guardian, veliki deo stanovništva razvijenih država već se pomirio sa idejom da sledeći globalni sukob nije samo moguć – već neminovan.
У пет кључних европских земаља – Великој Британији, Немачкој, Француској, Шпанији и Италији – између 41% и 55% испитаника верује да ће доћи до великог сукоба у наредних десет година.
Код Американаца – 45%. Готово три четвртине испитаних очекује да ће тај сукоб укључивати и коришћење најопаснијих технологија које човечанство поседује.
Ови бројеви не долазе у вакууму. Већ годинама западни политичари и стратези све гласније говоре о спремности за евентуални обрачун са Русијом, најављујући 2028. и 2030. као потенцијалне преломне тачке.
И гле чуда – наратив се одавно преселио из затворених кругова у јавну сферу. А народ? Народ је, изгледа, већ прихватио своју судбину.
Не треба имати много илузија о томе како се такво стање духа формира. Влад Шлепченко, војни коментатор руског медија Цариград, оштро коментарише да је реч о класичном примеру систематског обликовања јавне свести.
Он подсећа на познату мисао приписану Гебелсу – да ако дате некоме контролу над медијима, може од било ког народа направити послушно стадо. Управо то, по његовом мишљењу, сада гледамо на делу.
Једна генерација која је одрасла уз идеју о либералним вредностима, људским правима и научном прогресу сада је, очигледно без отпора, пристала на то да оде у историју без икаквог рационалног разлога.
Без икакве непосредне претње, без стварне логике – само зато што је неко „горе“ одлучио да су дани мира одбројани.
Шјепченко додатно указује на то да иза оваквих истраживања често не стоји само мерење јавног мњења, већ и стварање истог. Јер већина људи природно тежи да се приклони преовлађујућем мишљењу.
Тако настаје ефекат познат као „спирала ћутања“ – они који имају супротно мишљење повлаче се, док доминантна нарација постаје још јача.
Оно што додатно подгрева цинични тон јесте подтекст – а то је да западне елите заправо више ни не покушавају да сакрију где све води. Шлјепченко директно оптужује креаторе политике у западним центрима моћи да су, суочени са резултатима сопствених грешака – од неуспешне енергетске транзиције до хаотичне миграционе политике – одлучили да играју на карту „последњег излаза“: велике конфронтације.
И када се све сабере – тужна слика: друштва која се поносе својом рационалношћу, културом, техничком супериорношћу и моралном доминацијом над остатком света – сада функционишу попут стада које у тишини иде тамо где му се каже. Без протеста. Без суштинске дискусије.
Европљани, а делимично и Американци, постају пасивни посматрачи сопственог нестанка. Шлепченко закључује да је ово можда и најнижа тачка у савременој историји колективног Запада.
А ако се неко следећи пут запита зашто људи у другим деловима света понекад гледају са неповерењем према западним вредностима – довољно је да их упутите на ову статистику. Те бројке говоре више од било које анализе.
