Pročitaj mi članakU svetu punom finansijskih misterija, postoji jedna istina koja se retko pominje – većina zemalja ne zna ko je zapravo vlasnik njihovog javnog duga.
Док грађани брину о својим месечним рачунима, земље попут Француске дугују хиљаде милијарди евра невидљивим повериоцима, а ми немамо појма ко вуче конце глобалне економије.
Свет без транспарентности: Коме дугујемо трилионе?
Можете ли замислити да узмете кредит, а банка вам каже: „Не морате да знате ко је ваш поверилац“? Управо се то дешава широм света. Према подацима француске владе, више од 53% јавног дуга Француске држе страни инвеститори, првенствено пензиони фондови и банке. Ако изузмете износе које држи француска централна банка, тај проценат скаче на запањујућих 72%!
Али још невероватније је то што тачан идентитет ових поверилаца остаје мистерија. Француска је само један пример глобалне праксе где земље не знају ко заправо поседује њихове дугове. У поређењу са другим земљама ОЕЦД-а, Француска има један од највећих процената дуга у страним рукама, док земље попут Јапана, САД и Италије имају знатно ниже проценте.
Намерно прикривање
Можда најшокантнији елемент ове приче долази из 2014. године, када је француска влада под председником Оландом донела декрет којим су намерно искључена јавна тела из правила која би им омогућила да идентификују своје повериоце. Другим речима, држава се свесно одрекла могућности да зна коме дугује.
Оправдање? „Конкурентност.“ Француска агенција за управљање државним дугом (Agence France Trésor) објаснила је медијима да би „обавеза откривања података која би била наметнута француским власницима дуга, и само њима, представљала ризик јер би била конкурентски неповољан положај у поређењу са другим земљама…
Инвеститори не воле да откривају своје позиције на тржишту.“ Иронично, са дугом који се приближава 3,3 билиона евра, Француска је већ доста открила своју финансијску позицију.
Глобални проблем са локалним варијацијама
Оно што се дешава у Француској није изолован случај. Широм света, сложеност међународних финансијских тржишта и брзина којом се трансакције обављају створили су систем у којем је готово немогуће пратити ко заправо поседује државне обвезнице.
Како земље емитују нове дугове да би отплатиле старе, ствара се зачарани круг међузависности који нико у потпуности не разуме.
За разлику од Француске, где страни инвеститори држе већину дуга, неке земље попут Јапана успевају да задрже већину свог дуга унутар националних граница. Али чак и тамо, прецизни подаци о томе ко су ти домаћи повериоци често остају недоступни јавности.
Неодрживост која води до катастрофе
Овај систем једноставно није одржив. Француска је савршен пример за то: за само седам година, од 2017. до 2024. године, јавни дуг је скочио са 1.700 на скоро 3.300 милијарди евра. Просечан рок доспећа дуга је повећан са 7 година и 8 месеци на 9 година и 2 месеца, што значи да се проблем само одлаже за будућност.
Још алармантније је то што, према Фондацији за истраживање администрације и јавних политика (iFRAP), трошкови сервисирања овог дуга порасли су са 13,5% државног дефицита у 2020. години на 27,9% у 2023. години, а процењује се да ће достићи више од 50% до 2027. године!
Оваква врста финансијске неравнотеже је историјски често доводила до великих глобалних сукоба. Када земље не могу да сервисирају своје дугове, а чак ни не знају коме их дугују, то ствара савршену олују за економски колапс који може да подстакне геополитичке тензије. Па ипак, велика већина грађана није свесна ове потенцијалне темпиране бомбе.
Питања која треба да поставимо
Ако не знамо коме дугујемо новац, како можемо знати чијим интересима заправо служе наше економске политике? Може ли држава бити заиста суверена ако су њене финансије у рукама анонимних поверилаца?
Шта би се десило ако би неколико главних кредитора одлучило да прода обвезнице једне земље истовремено? Да ли би то могло да сруши читаве економије преко ноћи?
Зашто грађани пристају на систем у коме њихови унуци већ дугују трилионе, а нико не зна коме?
И најважније: ако је светски финансијски систем заснован на дуговима које нико не може да врати, повериоцима које нико не може да идентификује и ризицима које нико не може да предвиди – колико дуго може да траје пре него што се сруши као кула од карата?
А ви, шта мислите о овоме? Да ли сте икада размишљали о томе ко заправо држи дуг ваше земље? Да ли нам је потребна већа транспарентност или је боље да не знамо?
