Прочитај ми чланак
(Нови стандард)
Часни Јелко Кацин је потпуно у праву: ово је тренутак за отварање питање уставног и законског уређења аутономије Војводине. А кад ако не сад? Има ли бољег времена него сад, кад српски премијер тврди да је скинуо мрак с очију пошто је предао Косово и видео у даљини Европу. Кад се Фајненешел тајмсу исповедио, егзалтирано као шипарица у оно јутро, налазећи више наде за будућност у својој капитулацији, него што је Пашић налазио кад је Србе на Косово вратио. Кад је бољи тренутак да се постави питање Војводине него овај у коме Запад контролише безмало све српске ресурсе – политичке, финансијске, медијске…
Да ли би Кацин требало да схвати како је претерао док га политичари из највеће српске странке упозоравају да можда ипак „није време“, док народни посланик те партије, иначе Српкиња из Новог Сада, тек има примедбу да је господин Кацин „пребрзо изашао са ставом“. Елем, кад ако не сад, кад готово нико од њих нема суштинску примедбу на његово понашање, него се све што имају да му кажу своди на – „немој сад!“, „мало је то пребрзо!“, „хајде, покушај да будеш нежан!“, „а да се прво мало љубимо?!“… Бар да је неко рекао толико да га боли глава.
Наравно да ће се о Војводини разговарати, и то у Бриселу; где се надам да неко не сумња како Тања Мишчевић тамо одлази како би бранила интересе Србије, а не истог тог Брисела. (Ако верујете у супротно, онда се питајте зашто ју је тамо изабрао Брисел, а не Београд, који се и приликом тог избора жалио да све то иде „мало пребрзо“, и да је „могло и нежније“. Наравно да је време, кад се српска срећа може описати тиме што ће тамо с њом ићи Бранко Ружић, који такође неће бранити интересе Србије, већ сопствене, еспеесовске и Партизанове, па се можда уз мало среће и Србија у томе за нешто огребе.
Разговараће се о томе да се Војводина до краја врати у уставно стање из 1974, ојачано за једно мало право на самоопредељење. Време је да се разговара, кад ће по српским медијима сваки еврофил панчић сваки трезвен глас о томе шта нас са Војводином чека проглашавати паранојом јер где би то Војводина ишла, наравно, пошто је нацистима претходно прогласио све оне који су пре неку годину упозоравали да би некуд могла да оде Црна Гора, а још неку пре да ће се то исто десити с Косовом, које, је ли, није желело независност, већ само поштовање људских права.
Има ли бољег дана да се постави уставно питање Војводине од овог, кад је Србија толико заборавила да каже не сваком осим свом народу, има ли боље изабраног тренутка за било кога ко од Србије нешто хоће од овог сад, у коме земља изгледа као велики драгстор у коме има свега за све осим каса на излазу.
Дакле, да се о Војводини неће разговарати, верује још само онај ко не зна да је Јелко Кацин већ целу деценију онај који нам долази да би нам рекао шта ће од нас за годину дана тражити Немачка, што ће рећи да није мењао газду још од онда кад је то исто радио маскиран у портпарола Слоwенисцхе Ландwехр 1991. године. Наравно, часни Кацин остаје оно што је био све ово време – мера поверења Европе у нову Дачићеву владу, чему српски премијер шипарички кличе у свом писменом задатку за Фајненшел тајмс („Европу, која је, због свега што смо урадили, почела да нам верује. И да нас прихвата као озбиљне партнере“) и који није могао да у Бриселу издејствује ни толико да му пошаљу неког правог Немца, а не овог дупљака обраслог као рунолист.
Елем, да закључимо, о Војводини ће се причати, једино се не зна да ли пре или пошто Србија испуни и словеначке захтеве. Јер, као што је рекао часни Кацин једним београдским новинама уочи свог последнејг похода на Београд, „није само Немачка (амбасада запаљена), и Амбасада Словеније је била демолирана…“
