Прочитај ми чланак
Сукоба у влади ће бити, и он ће се водити и уз утицај грађана, а не, као до сада, само странаца, интересних група и друштвених елита.
Свашта је стало у само једну паролу Борке Павићевић, заштитног лица оне Србије која свих ових година једну колаборацију из уџбеника упорно представља као узвишени чин освајања слободе. Елем, ова српска постмодерна верзија Ла Пасионарије која се бори за права јачих описала је Дачићеву забрану геј-параде као „ширење страха, неслободу и терор“.
Не пропуштајући да понове како је то повратак у 90-те, њени епигони, уз саслужење већине медија, описали су као крај демократије у Србији просту чињеницу да је Београд ових дана остао неполупан а политичко вођство без жеље да се насиљем супротстави већинском расположењу вишеструко понижених грађана.
И то нас, наравно, води ка једној занимљивој дефиницији демократије какву овде ваља прогутати пре него што Србија постане део ЕУ. А то ће рећи да је демократија ситуација у којој мањина прозападне елите успева да потпуно наметне своју вољу већини грађана и тиме за себе оствари идеолошко и материјално благостање, по чему узор такве демократије не може бити, на пример, један Масарик, али за Фулгенсиа Батисту би се места већ нашло.
Добра вест јер, међутим, да Ивица Дачић, што постаје веће разочарење западних дипломатских кругова, по аутоматизму више покушава да погоди вољу грађана, по чему ми неће бити тешко да одбраним – признајем настрану – тезу да је домаћа политичка елита српска мајка у односу на ону друштвену.
Наравно да се то Ивици није догодило због забране геј-параде, али у западним реакцијама на тај догађај држим да је он – и то је још једна добра вест – дефинитивно угасио своју европску каријеру.
Истина, нисам сигуран ни да је он сам то хтео, тек у његовој посттадићевској причи било је за западне укусе превише Руса, превише кокетирања са ставовима против економског неолиберализма и превише народне музике да би овај велики подвиг амбасадора Мантера из 2008. још увек могао да се врати на обалу коју је дотакао тог лета.
Трећа добра вест која произлази из тога још се није догодила, а то је да и Ивица схвати да је у Бриселу угасио, што је предуслов за сваког српског политичара да уради нешто корисно за сопствену земљу.
Е сад, ако се сложимо да је Дачић код странаца угасио, отвара се питање по чему се он то другачије понаша него пре четири године, када се успињао на листи проевропских конвертита. Уз чињеницу да је тада за њега гарантовао Борис Тадић – прописно га уз то понижавајући до мере да је за многа хапшења своје полиције сазнао из новина – може се рећи да Дачић показује извесне разлике, али оне нису довољне да објасне зашто се онда у западним амбасадама онако успињао, док сада на истом попришту овако пада.
Рекао бих да су се више од Ивице променили време и прилике – онда је влада имала неки маневарски простор, али га је потрошила за макар три следећа кабинета и данас Ивица, који је веровао да је бити шприцер формула политичког успеха у оваквој Србији, у западним извештајима сада живи као „сода“, што га, истина, у народну свест још увек не сврстава у рубрику „вино“, али га у зависности од развоја догађаја може и определити у том правцу.
ИВИЦИН СМРТНИ ГРЕХ
Колико је Дачићев маневарски простор смањен, можда ће најбоље илустровати одговор на питање шта је он то урадио толико скандалозно или толико грандиозно – зависи одакле гледате – па да његове потезе дедињска Ла Пасионарија описује као да пред собом има најмање Пола Пота?
Ништа посебно, његов смртни грех састоји се у томе што је показао – пазите, не здрав разум – већ једно његово зрно, и ништа више од тога. А то ће рећи да немам никакву сумњу да би он сам био веома срећан да се парада одржала, уосталом из његове странке толико се последњих месеци лобирало за гејеве да сумњам да тамо још неко некоме сме да окрене леђа. Такође не треба сумњати да би Ивица много дао када би могао да поврати макар нешто од оне старе љубави Брисела и Вашингтона.
Али ради се о томе да чак и он зна да улицама полугладне, тричетвртраспале и сто од сто бензином натопљене Србије није мудро ходати са отвореним пламеном у руци јер таква Србија много тога не може, али да плане, то може сваког тренутка, и то не од јуче. Дачић је још мање простора да прави компромис са гејевима имао због провокативног понашања њихових лобиста, који су – користећи крајње залихе своје емпатије, попут наше Ла Пасионарије, борца за права јаких – наступили са ставом: а зашто та полугладна, тричетвртраспала и бензином натопљена Србија не једе колаче, односно зашто не аплицира у УСАИД или НДИ, вероватно би им помогли.
И тако се показало много више од дубине јаза између грађана и друштвених елита, између којих ни махери попут Ивице не могу да балансирају на конопцу рачунајући да се неће срушити на ову или на ону страну.
Реч је о томе да и само показивање зрна здравог разума унутар политичке елите – што, важноње да поновим, није исто што и здрав разум – постаје инцидент несагледивих размера. Зато само можемо да се питамо шта би се догодило да је неко са пробојношћу Ивице Дачића, уз аргументе, који не недостају, рекао тако очигледну ствар да је даљи пут Србије у ЕУ под овим условима погубан за њене интересе; да је одустајање од борбе за Косово почетак незаустављивог краја државе Србије, макар били спремни да је видимо и без Косова; да српске друштвене елите неприкривено раде против интереса сопствених народа и државе? Или да је макар у јавни простор пустио неко од тих питања?
Ефекат сличног инцидента унутар те елите и њених дипломатских покровитеља у Београду изазвао је само неки дан пре Тома Николић, када је само рекао да Србија нема разлога да жури у Европу, утолико пре што је више од деценије баш такве журбе земљу и довело у стање у каквом се налази. Да се разумемо, није Николић рекао ништа велико и ништа генијално, ни реч изван очигледног.
Он је само показао зрно здравог разума, на пример, колико и да је рекао да силована девојка нема превише разлога да жури у брак са својим силоватељем. Шта уопште може да буде логика којом би се могло супротставити Николићевој примедби? Можда да је жртви најбоље да се што пре уда јер силоватељ у улози мужа се неће променити, али силовање у браку лакше је прикрити од оног ванбрачног?
Овде је реч о томе да – када зрно здравог разума, које су показали Тома и Дачић, постане инцидент – то о њима не говори много, али говори о количини и дубини патологије на српској политичкој и друштвеној сцени.
Ако се та патологија мери, са једне стране, тиме што се у српском јавном простору углавном ћути о очигледном – а то је смртни грех српских друштвених елита – и, са друге, тиме што овде више никоме, па ни таквима попут Дачића и Николића, није могуће да макар предахну на две столице – то значи да је песак из клепсидре почео да истиче убрзано.
СУКОБИ У ВЛАДИ
Наравно, све то на свој начин подгревају и странци – Немци више немају никакву потребу да за свој брутални захтев да Беогад са Приштином потпише међудржавни споразум понуде, рецимо пар милијарди нечега, чиме би Тома и Дачић у наредних годину дана прехранили народ.
Не, и они су део тих прилика које српској власти не остављају ни колико су остављали Тадићу – да им полако предаје Космет, а да заузврат добије нешто чиме би народу макар заварали глад и преварили пажњу. И Американци су, наравно, спремни да притисну све полуге свог утицаја у Србији, али једнако нису спремни да то било чиме плате уколико под својим великим уступком не сматрају то што нас неће тући по глави ако смерно урадимо све што се на Косову од нас захтева, и то пре америчких председничких избора.
Због тога што овде више ником није остављен никакав маневарски простор, тешко је веровати да ће политичка сцена, па и влада, бити у стању да издрже притисак под којим ће се наћи. Зато ће јесен и зима у Србији бити обеклежени не само сукобима на политчкој сцени већ и у самој влади, а не би ме зачудило ни да извесних трења буде унутар самих странака појединачно.
Јер у Србији чак ни политичарима неће више бити могуће да буду и вода и вино, утолико пре што ће ова влада бити суоченија од претходне са притиском грађана, и то због неколико ствари. Прво, друштвене стеге су Николићевом победом дефинитивно попустиле, и страха је нестало; друго, Тому су на чело довели они који су желели промене и они ће бити много сензибилнији од Тадићевих бирача пре четири гиодине; и, треће, исти ти грађани су гладнији него прошле године у ово време.
Сукоба у влади ће дакле бити, и он ће се, за разлику од свих претходних сукоба после Петог октобра, водити уз значајан утицај грађана, а не, као до сада, само уз утицај странаца, интересних група и друштвених елита. Та чињеница је до сада највећа тековина Николићеве победе над Тадићем, док ће други корак ка променама (још увек не и променама) бити управо то раслојавање у власти.
Почетак те борбе биће борба за јавни простор, који у овом тренутку, ма шта они мислили, не контролишу ни Дачић, ни Вучић, ни Тома Николић. Ископавање ровова за сукоб догодиће се чим Николић изађе са својом косовском платформом, која неће завршити консензусом, него ће отворити борбу за власт. Врхунац сукоба догодиће се када почну преговори о Косову и када се заврши обрачун Тадића и Ђиласа. Крај ће се догодити или на изборима или формирањем нове владе.
Ако вам смета што не пишем о именима и о томе ко ће у тм сукобу бити на којој страни, разлози су практични – није све ккао изгледа, многи ће нас својим опредељивањем изненадити, неки пријатно, неки непријатно. А највеће изненађење могло би да буде опредељивање грађана. Међу њима се наде већ гасе у ритму њиховог потмулог кретања, далеко испод радара политичке сцене. Метак је полетео и тражи своју Чукур чесму. Паметнима толико.
( Нови Стандард )
