(нови стандард)
На питање од милион долара – шта је и куда иде Србија после своје бриселске капитулације – најмудрији одговор свакако не треба очекивати од ноторне Невене Петрушић, овдашњег повереника за заштиту равноправности.

Али оно што казује њена канцеларија – још једна од кућа локалне пете колоне, преко које грађани Србије финансирају скупи ин виво експеримент на себи – нешто је над чиме се вреди замислити, утолико пре што је то један од три доминантна погледа на оно шта Србија данас јесте у и којем правцу се креће.

Иако мимо своје воље, грађани Србије платили су до последње паре да од Петрушићеве сазнају како су „у великој мери хомофобични, верски нетолерантни, ксенофобични и показују дозу антисемитизма“.

Тако је бар она ове недеље објаснила у презентацији свог годишњег извештаја, позивајући се на некакво истраживање, у коме стоји и то да грађани Србије највеће „социјално одбијање“ показују према припадницима ЛГБТ популације – готово 80 одсто – а одмах затим према оболелима од ХИВ, док „највећу етничку дистинкцију“ (ваљда је хтела рећи дистанцу, не мање идиотски, али тачнији израз; прим. аут.) имају према Албанцима, Хрватима, Ромима и Бошњацима.

Да бисмо погледали кроз прозор који нам отвара Петрушићева, ваљало би најпре завирити у њено истраживање. Радио га је у другој половини новембра прошле године једнако ноторни ЦЕСИД, на узорку од 1.196 грађана старијих од 15 година.

Значајније од тога кад је истраживање рађено, наравно, јесте када је презентовано: у време после Бриселског споразума, које српски премијер Ивица Дачић назива „новим почетком Србије“, неки га иронично називају „посткосовским циклусом“, док га увек амбициозни заточници идеја Друге Србије, пуни ентузијазма што српски државни врх пева њихове песме, зову „епохом постнационализма“.

Хајде још да видимо, у доброј вери према намерама и способностима цесидоваца и Петрушићеве, како је гласило питање из истраживања према коме су закључили да четири петине грађана Србије исповеда „социјално одбијање“ према хомосексуалцима? Гласило је овако: „Да ли бисте имали нешто против да вам нека од следећих група (једна од понуђених опција – ‘ЛГБТ особе’) буде у… (једна од понуђених опција – ‘у породици’)“?

Ако је 79,5 одсто испитаника одговорило да их не жели у породици, да ли је то довољно за закључак о њиховом „социјалном одбијајњу“ ЛГБТ особа, како Петрушићева назива нетпељивост? Да ли то значи и да, ако имамо нешто против да нам се роди ментално болесно дете, показујемо нетрпељивост према људима са менталним инвалидитетом (у истраживању га у породици не жели 72,8 одсто, што о Србима говори веома лоше, зар не, исто као што оболелог од ХИВ код куће не жели 79,5 одсто)?

Обавезни „антисемитизам“

Нисам експерт, али се питам да ли су у овом одговорима свесно замењени невољност и нетрпељивост? Да ли би веродостојнији одговор о „социјалном одбијању“ био добијен после питања, на пример – „ако бисте утврдили да вам је дете ЛГБТ (ментални болесник или ХИВ), да ли бисте га изоловали (екскомуницирали) из породице?“ Вероватно да би био веродостојнији, али тада би циљ био да се покаже колико је грађана заиста нетрпељиво, док је овде циљ само да се потврди један расистички стереотип о Србима и да нетрпељивих буде што је могуће више.

Али, наравно, и ту је Петрушићева могла боље. Тек, да је поставила питање – „да ли желите да вам зет буде хомосексуалац“ – тада би зацело имала и свих сто одсто српске популације који не жели ЛБГТ у породици, и исто толико оних српских гадова који не желе да им се роди ментално болесно дете, а нешто ми каже да, осим Петрушићке, не знам ниједног „антинацисту“ у Србији који би пожелео ХИВ у фамилији.

А како су ЦЕСИД и Петрушићева закључили да грађани Србије „показују дозу антисемитизма“? На основу свега два питања. Са првим – „има ли неке истине у књигама које објашњавају постојање јеврејске завере?“ – наводно се сложило 20 одсто испитаника. Са другом тврдњом – „Јевреји настоје да извуку корист чак и из сопственог страдања“ – 23 одсто. И из тога је извучен закључак о „дози антисемитизма“! Наравно, вредело би се још замислити откуд питања о Јеврејима у тренутку кад Срби с тим народом нити имају неког посебног додира, још мање супротстављених интереса?

Зар не би, на пример, више смисла имало питање шта Срби мисле о Американциме и Немцима, у тренутку када им представници њихове власти брутално комадају државу? Не би јер Срби ни са њима, као ни са Јеврејима, немају много додира, али би се показало да односом према Американцима и Немцима заправо оцењују државне политике тих народа (по томе се ни по чему не би разликовали од осталих европских народа – Грка, Италијана, Шпанаца, Португалаца, Чеха…).

Једнако, када бисмо, у упитнику имали Американце и Немце, а не један од архетипских примера етничке мржње Јевреје, тада би се показало да Срби својим негативним ставом према Хрватима, Бошњацима и Албанцима не испољавају толико однос према етницитетима, већ више оцењују политике које се према Србима воде у Загребу, Сарајеву и Приштини/Тирани, а које често јесу расистичке бар колико и пут до Петрушићкиних закључака.

Овако, када закључимо да Срби „показују дозу антисемитизма“, тек тад њихова „нетрпељивост“ према осталим народима добија жељени злочиначки карактер. Наравно, на тај начин Петрушићева – чија канцеларија носи ореол независног тела – само даје алиби чувеном немачком шестом захтеву Београду, који гласи „промена свести“ и који јесте највећа манифестација расизма у немачкој политици још од Нирнбершких закона.

Уосталом, народ чијих је четири петине мрзело хомосексуалце и који је био доказано антисемитски – није се у Европи појавио већ више од седам деценија, када се показао као бомба која је морала да буде демонтирана. Овај пут, међутим, проблем је у томе што Петрушићева прави „идеалног Србина“ који би требало да буде умлаћен у врлом новом свету људских права, још већи што својства довољна за „промену свести“ проналази у народу који се у западном свету већ две деценије описује нескривено расистичким језиком и који као такав заправо наслеђује судбину европских Јевреја из 30-тих и 40-тих година прошлог века.

Посебно је изопачено то што у таквој стигматизацији Срба учествују сами Срби, попут Петрушићеве и цесдоваца, што то раде под маском бораца за људска права, и што свој расизам према грађанима Србије исповедају за њихове паре.

Када Петрушићева не би била тако високо позиционирана у петој колони српских бораца за људска права и када би је заиста интересовало право стање њеног народа, тада би могла да потражи одговоре на следећа много актуалнија питања. На пример, колико се Срби осећају понижено после Бриселског споразума?

Или да ли је прави узрок њихове нетрпељивости према, рецимо, Хрватима и Албанцима политка Загреба и Приштине/Тиране према Србима и помоћ коју ови за такву политику имају из Вашингтона и Брисела, из чега ће моћи да закључи да ли је брутална пацификација Срба пут ка регионалном миру или ка новом балканском конфликту?

Или да ли се ставови према равноправности разликују код оних Срба који су данас јели само једном и код оних који су јели онолико пута колико су огладнели? Или, коначно, да ли се Срби више осећају као последњи европски фашисти или као прве жртве новог европског фашизма?

Власт, опозиција, народ

Оно због чега је вредело посветити пажњу Петрушићевој и њеном годишњем извештају јесу три различита погледа на Србе после Бриселског споразума, као једне од преломних тачака у њиховој најновијој историји. Један од тих погледа – који нам је презентовала Петрушићева – деле западне силе и српска олош-елита. Према њима, Србија је, после фактичког признања независности Косова и Метохије, остала без највећег енергетског резервоара свог национализма, како се описује традиционални отпор Срба да се помире са стањем вазалног народа.

Ширењем свести да је Косово неповратно отишло – у чему учествују и странци, и представници олош-елите, и доброг дела власти – први пут се широко отварају врата да се Срби помире са својом историјском кривицом, после чега ће разарање њихове државе и фрагментација нације добити квалитет перпетуум мобиле – постајући тако ауторазарање и аутофрагментација.

Са друге стране, власт тај процес углавном не разуме, и зато своје одрицање од Косова доживљава као унеколико болно скидање терета са леђа, где Дачић говори о „новом почетку“ а Вучић о времену када ће Србија моћи да се посвети својој привреди. Сводећи не толико бурну колико сложену реакцију грађана на Бриселски споразум, на питање рејтинга и популарности, власт и даље верује да јој највећа опасност прети од западних сила, због чега ће и даље испоручивати захтеве Вашингтона и Берлина, све док физички буде у стању да их испоручује.

Тек када то више не буде могла – а слабост је показала и приликом убеђивања нејаких Срба са севера Косова, одакле се може само замислити са чим ће се суочити кад буде морала да убеди Републику Српску – то ће отворити дубоке конфликте унутар ње, можда и распад, а онда и питање смисла такве политике. Већ по томе што не доводе у питање даље испуњавање западних захтева, али се сваки од њених судионика за себе и на свој начин припрема за дан када то више неће моћи – њихова позиција не може се до краја идентификовати са позицијом странаца и олош-елите (о чему ће бити више речи у наредним наставцима).

Коначно, Бриселски споразум се неочекивано претворио у тренутак истине за тзв. патриотски блок странака. Иако су чврсто стајале на позицијама одбране Косова, те странке су се суочиле са запањујућом пасивности народа у одбрани национаних и државних интереса. Отуда је део интелектуалног корпуса са тог политичког пола све склонији да и сам говори о одговорности народа, слично као Петрушићева и њени истомишљеници, мада са другачијим предзнаком.

Тиме се, наспрам елитистичког презира Друге Србије према народу, јавља и нека врста још апсурднијег патриотског. Коначна замена теза на већем делу тог политичког пола догодила се оног тенутка кад се показало да њихов рад у интересу грађана не прати и подразумевајућа емпатија према њима, која би морала да следи тај процес. Производ тога био је изостанак формирања и акционе и програмске алтернативе на том полу, што се данас покушава заменити све чешћим позивима на уједињење националне опозције.

То, наравно, јесте императив, али он нити ће бити могућ нити ће бити делотворан све док се не створи истинска политчка алтернатива, нешто што ће грађани хтети да чују, са чиме ће моћи да се идентификују, за шта ће пожелети да ризикују.

Коначно, на крају првог дела овог текста вредело би поменути и народ, исти онај који би носиоци првог погледа (странци, олош-елите) да промене, оног другог (власт) да преваре и трећег (национална опозција) погледа да пробуде.

Тај народ који је за последње две деценије провео у протестима на улици можда више него иједан други, који је за последња два века изгинуо више него иједан други, данас живи на својој материјалној, политичкој и емотивној резерви, можда свеснији него иједна од поменутих група да нема право на још једну грешку. Отуда се, болесно шкрт у подршци, данас чини најсвеснијим дубоког унутрашњег конфликта који је произвео Бриселски споразум.

Ознаке: Бриселска капитулација, Жељко Цвијановић, Србија