Удружење породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији дало је „Вестима“ необјављени снимак из логора Ликовац у општини Србица на коме се виде Срби, прве жртве киднапера самозване Ослободилачке војске Косова. Видео који подсећа на снимке које данас праве терористи Исламске државе, настао је у мају 1998, године, непосредно после отмице четворице мушкараца.

Заробљеници одговарају на питања киднапера, а питају их на албанском језику за имена, да опишу под којим су условима киднаповани, када су и како чули за ОВК, шта мисле о Слободану Милошевићу и нападу српске полиције на село Преказ.

На снимцима се види и Жарко Спасић, брат Симе Спасића, председника Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији, који је снимак доставио и нашем листу.

– Овај снимак је направљен у пропаганде сврхе, да терористи покажу свету да добро поступају са затвореницима. Да покажу да су живи да се наши не би светили. Сматрам да су намерно ове касете оставили за собом када су побегли пред акцијом српске полиције. А на њима, наши јадни, одговарају у нади да ће их пустити, говоре оно што киднапери желе да чују, али то им није спасло главу. Ми и даље не знамо каква је судбина мог брата и осталих киднапованих на Косову – каже Спасић.

Судили им за убиство Албанаца

Еулексово тужилаштво осудило је припаднике „дреничке групе“, на 59 година затвора због ратног злочина, укључујући тортуру, злостављање и убиства албанских цивила. Нико од њих није осуђен за убиства Срба. Породицама киднапованих и убијених је последња нада Специјални суд, за који се надају, да ће се поново позабавити и овим предметом.

Испред породица, Спасић понавља да је, осим што је овај видео доказ о злочину, уједно и доказ да су тадашње власти у Београду знале да има живих киднапованих у логору Ликовац.

– У јуну 1998. мој брат је још био жив. Док је био у логору његова супруга, моја снаја и ја смо разговарали са њим. На њен кућни телефонски број, позвао је неки Албанац и дао слушалицу Жарку. То је јасан знак да су хтели да пошаљу сигнал да је жив. Зато сам убеђен да су ДОС-овске власти знале за ово, али су циљано донеле одлуку да се из српских затвора ослободе албански терористи и злочинци. То је била трагична одлука по породице киднапованих, а погубно по наше мученике, што нико од њих није захтевао бар размену, да се Срби ослободе и врате својим кућама. Мени и породицама које трагају за својим киднапованим најмилијима, сви који су учествовали у тој власти су нам подједнако криви, а премијера Александра Вучића питам да ли је правда да Хашим Тачи данас у Бриселу игра фудбал са државницима Србије – пита Спасић.

Киднаповани мучени у логорима

„Дреничка група“ је маја 1998. напала више градова и села, киднаповала најмање 30 српских и 11 албанских цивила, и неколико полицајаца. Контролисали су пунктове и киднаповали цивиле и припаднике полиције, у Глоговцу, Клини, Лапушнику, Коморанима, Пантини, Ликошану, Ракошу и Леочини, а у два наврата су напали и ЕПС-а Белаћевац. Тада су киднапована десеторица радника: Жарко Спасић, Драган Вукмировић, Зоран Ађанчић, Петар Ађанчић, Душан Ађанчић, Филип Гојковић, Мирко Буха, Мирослав Трифуновић, Србољуб Савић и Божидар Алимпић. У то време су формирани логори ОВК за заробљенике у Ликовцу, Овчареву, Лапушнику, Трпезу и Клечки, а жртве у логорима су биле мучене и убијане.

Снимак је, како тврди, добио од припадника тадашње Државне безбедности. Тврди да је наводно нађен када су српске снаге упале у логор Ликовац.

– Информације да касета постоји добио сам од припадника посебне јединице полиције. Казао је да су приликом уласка у Ликовац, који је држао Фатмир Љимај, заплењене многе касете. Љимај је био заповедник логора, а Хашим Тачи му је био командант. Полицајац ми је још рекао, да су специјалци МУП-а гледали касете које су нашли, и да је на њима мој брат, један њихов колега, и два цивила, као и да се на снимку виде четворица униформисаних терориста УЧК. Тада сам у име Удружења поднео захтев тадашњем министру полиције Драгану Јочићу и тражио касете на увид. Он нас је упутио даље, и тако смо дошли у посед снимка – тврди Спасић.

Миленко Јовановић тврди: И Ликовац је „жута кућа“

Докази о логору Ликовац би коначно морали да пробуде свест и савест код кључних ауторитета на Косову и Метохији, како би се коначно утврдила пуна истина о отетим Србима чија је судбина званично непозната, каже за „Вести“ Миленко Јовановић, председник Савеза удружења расељених са КиМ. Он истиче да до сада није било елементарне заинтересованости Унмика и Еулекса „да се ова ствар доведе на чистац“.

– Ликовац је доказ и да је било пуно „жутих кућа“ по Космету и Албанији и сада очекујемо свеобухватну иницијативу Владе Србије и њених партнера са Запада да се дође до тела убијених Срба, који су махом завршавали у логорима попут Ликовца. Процене расељеничких удружења су да је између 300 и 500 наших сународника скончало животе у тим логорима. Они су без сумње били у највећој мери жртве трговине органима и то је разлог више да се оживи и иницијатива Дика Мартија и на одговорност позову садашњи високи функционери привремене Владе Косова попут осуђеног ратног злочинца и терористе Хашима Тачија, подвлачи Јовановић. Он додаје да од власти у Приштини породице не очекују сарадњу на плану откривања српских гробница, али се надају да ће се „појединци покајници сами јавити уколико им међународни фактори омогуће да то учине без последица по своје породице“.

Својевремено, у медијима се појавила информација да је један од главних доказа против Хашима Тачија и његове „дреничке групе“ који има српско Тужилаштво за ратне злочине управо овај снимак. На њему се осим Жарка Спасића, радника ЕПС-а на копу Белаћевац који је киднапован 14. маја 1998. са радног места, виде и Дејан Стоиљковић, полицајац из Гњилана киднапован 19. маја 1998. Дејан на снимку описује како је отет када се враћао аутобусом из посете рођака у Пећи.

Припаднци ОВК испитују и Владимира Спасића, киднапованог 19. маја 1998. код места Коморани, који такође одговара на иста питања. Снимљен је и Мирослав Шуљинић, радник из Клине, киднапован 21. маја 1998. код Лапушника, чији су посмртни остаци нађени 2005. године у масовној гробници у махали „Бериша“ код Лапушника.

 

Vesti online