Прочитај ми чланакЗападни Балкан је живео у миру када је био под хегемонијом неке велике силе, кад год би се светске силе сукобиле око утицаја на Балкану долази до проблема. Утицај Запада на Балкан је све слабији, а Русија користи отворен простор за одбрану својих интереса. Са нарастајућим сепаратизмом у готово свим државама Балкана, доласком вехабизма, урушавање постојећих односа на Балкану може бити неизбежно.
Западни Балкан је живео у миру када је био под хегемонијом неке велике силе, кад год би се светске силе сукобиле око утицаја на Балкану долази до проблема. Утицај Запада на Балкан је све слабији, а Русија користи отворен простор за одбрану својих интереса. Са нарастајућим сепаратизмом у готово свим државама Балкана, доласком вехабизма, урушавање постојећих односа на Балкану може бити неизбежно.
Питање је само у ком облику ће до тога доћи. О томе је у ауторском тексту за „Неw Статесман“ писао Тимоти Лес, директор центра за процену политичких ризика у Источној Европи, и бивши британски дипломата у БиХ.
Након периода мира, земље Западног Балкана поново клизе у нестабилност. Широм региона људи излазе на улице, са захтевима за смену власти. Хиљаде њих бежи у иностранство у потрази за послом и бољим приликама. Насилни вехабизам вуче конце у деловима региона насељеним муслиманским становништвом. А можда највећи повод за бригу јесте то што се враћа опасност од дезинтеграција, пошто незадовољне мањине настоје да иницирају нове поделе у својим државама.
Босна већ дуго предњачи у дисфункционалности, погођена грађанским ратом током деведесетих и од тада суочена са етничким поделама. Срби и Хрвати ни у једном тренутку нису напустили свој циљ да се одвоје. Милорад Додик, председник Републике Српске, притиснут је од стране политичких противника код куће, а полиција у Сарајеву истражује његове послове због наводног прања новца. Да би оснажио своју позицију, запретио је референдумом о независности Републике Српске, планираним за 2018. годину.
Не заостаје много ни Косово, осиромашено подручје у подножју Шар планине. Косово не признаје пола света, води га корумпирана елита и насељено огорченом српском мањином. Након година противљења, косовски Срби су од номиналних ЕУ супервизора ове државе, недавно извукли право на територијалну аутономију. То је изазвало суров одговор албанских националиста, који су напали парламент и организовали низ насилних демонстрација.
У међувремену, Македонија је у хаосу због “цурења” снимака који су довели до оптужби на рачун бившег премијера Николе Груевског да је шпијунирао народ, био умешан у коруптивне радње, изборну превару и општи криминал. Ово је разбеснело незадовољну албанску мањину, која криви своје лидере којима је било прече успостављање нелегитимне власти него права њихове заједнице. Као одговор, ова група захтева федерализацију државе, подстичући њено потенцијално цепање. На Балкану, све се некако увек своди на национализам.
Док локални фактори објашњавају немире, они ипак не говоре због чега је регион као целина суочен са нестабилношћи, нити због чега је ситуација све гора. Кључ у разумевању догађаја на Балкану лежи у схватању балканске позиције као гранични појас између великих сила. Кроз историју, кад код би нека од тих сила успоставила хегемонију над овом територијом, или када би силе међународним споразумом успоставиле ред, завладао би мир.
Кад ниједна сила није доминантна или, још горе, када би се силе сукобиле у успостављању контроле, хаос би увек био неизбежан. Османска ера представља најдужи период мира на овим просторима у модерној историји. Али кад је османска империја почела да пуца у 19. веку, националисти широм Балкана су уграбили прилику да остваре независност – прво Грци, па Срби, и најзад сви остали, уз помоћ Русије, која је опортунистички користила прилику да уздрма османског непријатеља.
Насиље је настављено у 20. веку са урушавањем европких империја, које је ослободило регион. Балкански ратови из друге деценије 20. века, у којима су се државе попут Македоније, Србије и Албаније бориле да заокруже своје границе, били су праћени са два светска рата у којима су Аустрија, Немачка, Италија и Совјетски Савез вршиле инвазије на територију региона.
Западни Балкан се коначно смирио у послератном периоду. Бугарска и Румунија су потпале под совјетску контролу, а две велике силе су постигле договор да одрже уједињену Југославију као тампон зону између њихобих сфера утицаја.
Услед константног вагања између Варшавског пакта и НАТО-а, без маневарског простора, са ауторитарним властодрђцем Титом, локална непријатељства су остављена по страни.
С крајем Хладног рата, велике силе су изгубиле интересовање за Балкан и попустиле су притисак на Југославију. Румунија и Бугарска, ослобођене међуетничких тензија, успеле су да одрже стабилност. Земље Западног Балкана су биле препуштене случају. Насиље се вратило кад су Срби и други узели оружје да би успоставили нови поредак на олупинама старе мултиетничке комунистичке државе.
Стабилност је реалативно обновљена када су Сједињене Државе, које су се издигле као неспорна суперсила током деведесетих, успоставиле нови облик империјалне контроле над регионом. Вашингтон је помогао локалној војсци у Хрватској да сломи отпор Републике Српске Крајине. Сједињене Државе су у Босни бомбардовале српске позиције, варљиво успостављајући равнотежу снага у корист централних сарајевских власти које су претрпеле трогодишње ратне губитке.
Радећи то, Вашингтон је желео не само да промовише мир него и правду. Након бруталности Српске војске, њеног терора и протеривања припадника других народа, основни морал је захтевао да Србима буде ускраћено остварење њиховог ратног циља – назависност од остатка Босне.
Резултат је био Дејтонски споразум 1995, деликатан компромис у којем су се Срби (и Хрвати), договорили да остану у саставу уједињене босанске државе. Заузврат, Срби су добили самоуправни ентитет – Републику Српску – на половини територије Босне, док су Хрвати добили ограничену самоуправу у новој Муслиманско-хрватској федерацији.
Тиме што је диктирала услове Дејтонског споразума Америка је, уз подршку својих европских савезника, постала и гарант његовог остварења. Успоставила је цивилну мисију која је имала за циљ да у Босни обезбеди дугорочни мир. Канцеларија високог представника решавала је етничке спорове, спуштала националистичку реторику и фокусирала локалне власти на питања друштвених и економских реформи уместо на питања граница и територије. Ако су политичари одбијали да сарађују, били би склоњени са својих позиција или оптужени за криминал. Нато трупе на терену су биле задужене за примену тога.
Када је на Косову избио конфликт између албанских сепаратиста и власти у Београду 1999, Сједињене Државе су се на сличан начин наметнуле, користећи надмоћ за истеривање српске војске, пре него што је успостављена цивилна мисија Унмик, за задатком да управља Косово ка одрживом миру на начин на који је то урађено и у Босни.
У обе државе је и даље крхка стабилност, те међунационалним сукобима у другим деловима Западног Балкана није смело да се дозволи да угрозе недовршен посао Вашингтона у изградњи мултиетничкиг држава. Када је незадовољна албанска мањина у Македонији покренула побуну кратког даха 2001, Сједињене Државе су је поклопиле нагодбом која је приморала Албанце да напусте идеју о отцепљењу заузврат добивши ограничену самоуправу. Македонија је опстала.
Слична логика је примењена у другим државама региона. Током двехиљадитих, Америка је продужила своје присуство у Албанији, успорила отцепљење Црне Горе и са падом Слободана Милошевића 2000. године, наметнула се Србији у којој је захтевала успоставу демократских реформи и западне интеграције уместо већ дискредитованог национализма.
У том контексту, касне деведесете и ране двехиљадите представљају обнову мира на Западном Балкану након хаоса који је уследио у радном постјугословенском периоду.
Са Вашингтоном на челу, подржаним европском војном снагом и новцем, сепаратисти и националисти су сломљени а мултиетичност је постала идеја водиља. Многи локални фактори су били фрустрирани договорима постигнутим под америчким окриљем, било да је реч о босанским Србима или македонским Албанцима који су завршили живећи у туђој држави, или о Босанцима и Македонцима који су се противили територијалним уступцима гарантованим агресивним мањинама.
Суочени са америчком надмоћи, и у одсуству било које друге силе којој би могли да се обрате, мало тога су народи Западног Балкана могли да ураде како би променили ствари. Турска је била задовољна, мислећи првенствено на мир на простору који види као своју трасу ка тржиштима европских земаља. И Русија, иако са емпатијом према мукама Срба, није имала намеру да охрабрује сепаратизам на местима која су попут Чеченије доводивши у питање нови поредак на Балкану.
Ипак, овај покушај успостављања реда није могао да потраје. Ствари су кренуле уназад у другој половини двехиљадитих када је Америка повукла снаге из региона како би се концентрисала на друга горућа питања у свету. Њен опроштајни ударац је била независност Косова 2008. године. Кад су последњи део балканске слагалице поставили на своје место – макар су тако то Американци видели – Сједињене Државе су препустиле Европи да доврши посао трансформисања турбулентних држава региона у просперитетне и стабилне заједнице.
У тактичком смислу, ЕУ је применила другачији приступ у односу на САД, заменивши “тврду силу” америчке војске “меком силом” подстицаја – ништа мање него зато што без војске ЕУ није имала никакав реалан адут те врсте. Оно што је понудила заузврат био је концепт познат као „условљавање“. Са своје стране, Брисел је допустио да земље Западног Балкана претендују на чланство у ЕУ, са свим користима које то носи – новац, тржиште, слобода путовања и шанса за њихове становнике да се поново уједине са етничким рођацима у Европској унији без граница. А, са њихове стране, од држава Западног Балкана се очекивало да изађу у сусрет условима за улазак у ЕУ, као што су то и земље Централне Европе урадиле пре њих.
Међутим, ствари нису ишле по плану скоро од самог почетка, јер локалне власти нису хтеле да спроводе реформе. Као по правилу, државе Западног Балкана су касниле за Источном Европом, заслепљене ратним наслеђем као и носталгијом за социјализмом на југословенски начин, и без икакве традиције у демократији, либерализму и слободном тржишту.
Некад је ЕУ притискала ствари које су биле значајне у очима Запада, као што су реформе затворског система или једнакост полова, које нису биле приоритет за балканске државе, које су више бринуле о успостављању територијалног интегритета државе, или промени државе под чијом капом живе. Са друге стране, некад је (ЕУ) захтевала реформске резове преко интересних елита које су зарађивале богатство водећи рентијерски економију.
Најотпорнија држава на то је била Босна. Ту се конфликт никад није заиста окончао и свака етничка група је користила процес интеграција за гурање својих политичких циљева: централизација у случају Бошњака, одвајање у случају Срба. Брисел би гурао неко поље реформи – на пример, заштиту животне средине – и предлагао оснивање нове агенције за надзор. Бошњаци би инсистирали на једној агенцији (на централном нивоу), а Срби би инситирали на две (на нивоу ентитета, укључујући једну за Републику Српску). Неизбежно, то би била тачка у којој би се закочио процес.
Иако је политика условљавања била осмишљена као механизам за стабилизацију региона, њен ефекат је био супротан. У одсуству реформи, регион је остао заглављен у политичком лимбу, изван спољних граница ЕУ. Европа је почела да губи контролу у светлу кризе еврозоне, која је довела до застоја остварење идеје о изградњи европске супердржаве. Како је гађење пожара и управљање кризом постало приоритет, ЕУ је престала да се шири. Са толико проблема за решавање, последња ствар која је Европи требала је било прихватање групе корумпираних, осиромашених и етнички подељених држава, које би потенцијално имале право вета и могућношчу преласка на евро.
Уистину, многи од проблема ЕУ изгледају као да потичу са Балкана. Најочигледније, лоше вођење економије у Грчкој, које је произвело смртну претњу еврозони и, напослетку, Европске уније. Али како је Европа ушла у рецесију, питање миграција из Бугарске и Румуније је такође постало важна политичка тема – што остаје до данас, кад мигранти и избеглице из хаоса на Блиском Истоку преко Балкана покушавају да се домогну Европе.
У том контексту, нико није био изненађен кад је немачка канцеларка Ангела Меркел 2009. јавно закључила да ЕУ треба да паузира са плановима за проширење. Све ово је утицало на регион, где је то протумачено као чин подвлачења црте од стране Европе. У свим својим намерама и циљевима, ЕУ је одступила пред теретом Западног Балкана, који је заменио добро владање за чланство. Све што је остало је претпоставка да ће једног дана, далеко у будућности, након бројних реформи, државе региона можда моћи да се прикључе ЕУ, ако она буде била у позицији да се шири и ако уопште тада буде постојала.
То је променило равнотежу ризика и шанси за оне који су претендовали на учлањење. Зашто наставити са реформама, нарочито кад оне подразумевају знатне економске ударце? Да ли је ЕУ уопште пожељно место? Пример Грчке тешко да охрабрује, као ни пример Хрватске, која је издејствовала улазак у ЕУ 2013. године, само да би постала нови „болесник Европе“. Онда је Британија почела да размишља о изласку – што се тешко може тумачити као глас охрабрења.
Широм региона процес реформи је додатно успорен. Државе попут Македоније и Србије промениле су фокус према економијама Турске, Русије и Кине. Интерна стабилност је почела да посрће, отежана рецесијом коју је ЕУ извезла у регион. Албанија, Македонија и други су искусили масовне демонстрације. Сепаратисти, предвођени босанским Србима, поново су почели да доводе у питање односе на Балкану које су Американци успоставили.
То, наравно, не значи да није било никаквог формалног напретка у процесу придружења ЕУ. У протеклих неколико година, скоро свака земља Западног Балкана се за један степеник приближила том циљу. Босни и Косову је понуђен Споразум о стабилизацији и придруживању, први корак на путу за чланство. Албанија је призната као званичан кандидат, Србија је отворила преговоре о придруживању, а Црна Гора најнапреднија земља региона, је затворила неколико преговарачких поглавља. Међутим, овај бирократски напредак не мора да подразумева и напредак на терену – у неким случајевима, управо упућује на супротно.
Прецизније, процес интерграција је постао изговор који одговара свим странама. ЕУ може да се претвара да процес интеграција траје упркос финанијској и мигрантској кризи. А владе у региону могу да се претварају да воде своје земље у бољу будућност, за шта ће бити богато награђени од Брисела.
Постоји могућност да се малена земља као што је Црна Гора ушуња у ЕУ на конто овог претварања, и Србија ће учинити некакав напредак. Али за остале балканске државе пут према Брислу ће више личити на онај пут којим иде Турска, вечити кандидат за Европу. У стварности, сидор Западног Балкана је још једном подигнуто.
Опадање западног утицаја отворило је простор за нове спољне силе, као што је Русија која је усвојила активнију политику на Балкану са почетком “новом хладног рата”. Несумњиво, Русија тренутно има највише утицаја на регион, посебно на православне државе као што су Србија, Црна Гора, Македонија, Бугарска и Грчка. Али, најзначајнији руски уплив је у Босни.
Претходних неколико година Русија је гостила председника Републике Српске Милорада Додика, бранила босанске Србе од оптужби за геноцид, позивала на укидање међународног надзора Босне, и ако је веровати медијским извештајима, охрабривала босанске Србе да истрају у захтевима за независност.
Русија не покушава отворено да измени поставку у региону. Уместо тога, њен циљ је да учврсти своје савезе, да заустави ширење НАТО и одбрано своје економске интересе на Балкану. Али последица на крају може бити урушавање постојећег реда на Балкану. Ако Русија буде сатерана у ћошак од стране Запада због Украјине, Москва би могла да изазове озбиљну кризу у региону која би укључила и ЕУ и НАТО, једноставно тако што би босанским Србима дала „зелено светло“.
