Путин се Србији обраћао као важној држави. Ради се о томе да она изнутра изнесе тај статус.

Да се одмах разумемо: у уторак и среду у Москви није се догодио никакав геополитички заокрет. Такве ствари се не догоде, оне се догађају, и то траје, руши се и брани, па се на крају види шта је испало. Па ипак, догодило се нешто веома важно, свима осим онима који као важно не признају ништа мање од геополитчког заокрета.

Нема потребе детаљисати о Путиновој економској понуди Србији, будући да је о томе већ било довољно речи. Њене политичке импликације, међутим, од круцијалног су значаја. Све што се у данашњој Србији планира да буде развојно, има везе са Русима, који за то време не условљавају Србију никаквим „реформама“; све што је идеолошко и доктринарно, са друге стране, на вези је са Западом. Док Американци Србију утерују у феудални закон о раду (зашто, ако не из доктринарних разлога, да неће овамо пребацити Форда?), за то време Русија нуди Јужни ток. Док јој Немачка намеће грчке мере штедње (зашто их, ако су тако добре, не примењује сама), Русија реконструише српске пруге и возове. Док и Американци и Немци као услов развоја Србије виде то што ће пристати на столицу у УН за Косово, Русија јој је отворила своје тржиште за све што произведе. И није тај парадокс о „либералном“ Западу, који овде наступа ултимативно и идеолошки, и „ауторитарној“ Русији, која овде наступа развојно, само нешто што се сада догађа, већ нешто што своју традицију баштини још из 19. века.

О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.

Али то није све, већ само први од пет веома важних политичких момената, који стоје као закључци из Вучићевог пута у Москву.

Други је тај да су се Путин и Медведев према Србији понашали као према важној европској држави, толико да је Вучић деловао изненађено иако се такве посете припремају дуго унапред, па се и већи део њиховог биланса зна и пре него што почну. Колико је то важно, види се и по томе што је добар део Срба и њихових политичких вођа већ почео да верује у причу о томе како је Србија једна безвредна земља на периферији Европе, која редовно прави погрешне изборе, која не уме ни да мисли ни да ради, толико да би све своје државне компаније требало да распрода, а онда и да ваљда за премијера доведе, рецимо, неког Немца, који ће нас довести у ред. Кад нас већ Хитлер није побио. Уосталом није ли довољно само сетити се Бориса Тадића, родоначелника тог жанра мизерије у савременој политци, и његовог чувеног искомплексираног мац-мац вица или Вучића, који, према сопственом признању, од треме није могао да једе на ручку са Ангелом Меркел.

Циљ таквог ширења слике о безвредној Србији у јавној свести, поред тога и кривој за сав регионални и светски бол од 1914. до данас, јесте да западну колонијалну окупацију њених ресурса и будућности представи као чист чин хришћанске милости. Јер та Србија, коју је Вучић наследио од Тадића, она је која је драконски, уз доста сумњивих доказа, осудила убице једног странца са Запада, док је ослобађала у исто време бруталне убице Срба са Косова (Гњиланска група), пуна уверења да се овде више ни голи нашијеначки живот не може мерити са туђинским.

Правац који је Путин показао Вучићу, врата која му је отворио и уступци које је пред њега на том правцу подастро јесте однос према земљи чији се став и интегритет поштују. Наравно, у тренутку кад се Сауроново око окренуло Гондору, кад се границе светова померају, важност Србије много је већа од њене унутрашње снаге. Отуда је сваки моменат поверења које је Вучићу у Москви указано и које је он прихватио истовремено и јасна и велика обавеза за српског лидера. Уколико – уз руску помоћ, и не само руску – не учини ништа да унутрашња снага земље достигне њену политичку важност, Вучић ће се неопозиво показати као опредељен за управљање земљом чији сумњиви опстанак ће се плаћати њеном понизности и њеним кајањем. А то ће рећи да – иако у први мах није изгледало да ће тако бити – то није било само руско пружање руке које се не пропушта већ можда и последње и за Вучића и за Србију који је у миру са собом могу да прихвате.

Трећи важан политички моменат је да се став Србије према кризи у Украјини није у Москви променио иако је имао једну важну допуну. Наиме, иако је већина посматрача веровала да је „неутралност“ Србије у Украјини орочена, Вучић је остао на томе да подржава суверенитет Украјине (што је, не мало пута, поновио и сам Путин), али и да одбија да осуди Русију и да се придружи санкцијама против ње под притиском Вашингтона. Овом приликом, међутим, Вучић је, говорећи о Украјини, рекао и то да Русија „увек може да рачуна да има пријатеља и савезника“ у Србији и да „Србија подржава све мировне иницијативе“ руског председника у вези са Украјином.

За Русију то може да буде важно уочи српског преузимања председавања ОЕБСом. За Србију је, међутим, још важније да се, макар за трен оживљавајући континуитет једине европске државе која се супротставила Империји, нашла у реду најозбиљнијих земаља, попут Немачке, Аустрије или Италије, подржавајући Русију у намери да у Украјини сачува свој и европски мир. Та врста окупљања око јасног миривног циља, макар његово име било Јужни ток, јесте јасна проруска позиција и ништа мање европска. Са друге стране, ако Вашингтон буде хтео да казни Србију, то ће урадити свакако, али, ако буде хтео да реши проблем, то ће свакако морати да реши тукући по глави Меркелову, а не Вучића. И то је, наравно, добро.

Четврто, после разговора са Медведевом, Вучић је рекао да он пред својим руским саговорницима не крије да Србија иде према ЕУ, али да нема намеру да због тога смањује интензитет српских односа са Москвом. Кад то каже, Вучић подсећа на Тадића, који је ономад говорио „и Косово и Европска унија“, наравно, знајући да те две ствари не да не иду заједно него су једна другој директно супротстављене. Неће, наравно, моћи ни „и Русија и ЕУ“, макар само онолико колико Србија неће моћи уласком у ЕУ да задржи изузетне повластице за извоз у Русију, уговор који, без имало претеривања, јесте тренутно највећи економски ресурс Србије.

Док је за Тадића „и Косово и ЕУ“, како се касније показало из депеша Викиликса, од самог почетка била парола за унутрашњу употребу, „и ЕУ и Русија“ је комплекснији дуализам. Наиме, кад Србија готово све своје развојне планове има са Русијом, њен пут придруживања ЕУ није геополитички мотивисан, већ безбедносно. Уосталом, Виктор Јанукович је, разбијајући тај дуализам, добио грађански рат. Вучић дакле нема намеру да односе са Русијом продубљује лишавајући се европске агенде и немачке подршке за њу. Истина, то неће бити нимало јефтино, како је у четвртак показала посета немачког парламентарца Андреаса Шокенхофа. Са друге стране, како је Жан-Клод Јункер рекао да нико не треба да се нада уласку у ЕУ у наредних пет година, Србија има сасвим довољно времена за вожњу на оба колосека. Уосталом, за пет година данашња глобална борба биће завршена и, ако у њој победи права страна историје, можда ће „и Еу и Русија“ бити мање од утопије него данас.

Персонално посматрано, Вучић се у среду у Москви изборио код Путина за примат у односу на Русима традиционално ближе Тому Николића и Ивицу Дачића. Успео је да добије озбиљне уступке, јасно је уздигнут на престо човека са којим се у Србији завршавају послови, и на крају је Путин одмах прихватио Вучићев позив да на дан ослобођења Београда од фашизма, посети Србију.

Све у свему, последњих месец дана Вучићеве дипломатије вредни су и наде и поштовања, утолико више што је украјински проблем, који јесте смртна претња и за Србију, искористио као дипломатски ресурс, затварајући круг добрих односа између Париза, Беча, Будимпеште, Берлина и Москве. Добро је што је толика врата Вучићу отворила важна међународна позиција Србије у украјинској кризи, али стрепњу буди то што ће за реализацију тог дипломатског златног круга Србија морати да се узда у унутрашње прилике.

А оне су, најблаже речено, рђавије од најрђавијих. И то је оно што озбиљно нагриза оптимизам из првог дела текста. Наиме, Вучић је на себе у Москви прихватио огромне и политичке и оперативне обавезе, и њихово изневеравање и њега и Србију скупо ће коштати. Ако се сагласимо с тим да нико нормалан тако нешто не би преузео ако нема намеру да га реализује, ту нам ваља отклонити сумњу да Вучић неће дати све од себе. Није дакле питање хоће ли то он то, већ може ли?

Наиме, српска унутрашња и спољна политика после Москве постале су највећа сметња једна другој. Јер, ако се сагласимо да је напољу Вучић указао на трагове суверенистичке политике, и то прилично самосталне, све што се догађа унутра јесте јасна конструкција колонијалног политичког дискурса. Ако би се чак и могло закључити да је политика напуштања Косова дала Вучићу време за развијање односа са Русијом (иако се о томе може дискутовати), какав је смисао тога што ће Србија бити важно регионално чвориште Јужног тока, што ће је, уз уздигнути НИС, ставити на престо регоналне енергетске силе, ако ће, рецимо, та енергетска сила продати своју Електропривреду? Какав је смисао отворити себи фронт са радницима за вољу америчког амбасадора, који је већ довољно незадовољан понашањем Србије у Украјини? Шта је циљ задржавања економских министара из ергеле ММФ ако се улази у развојни пројекат попут Јужног тока, који треба да подигне многе привредне гране, ако су они ту да би затрли оно индустрије што је остало јер нико од њих другим се није ни бавио.

Наравно, нико не верује да ће после Москве Вучић почети да код куће води антиемеричку политику, а и зашто би. Али истовремено нема никога из америчке екипе у Београду и њихове локалне мреже клијената ко Вучићев пакет из Москве није доживео бар као Ђинђићево отпакивање Косова пре времена, пре него што је откинута Црна Гора, или као Коштуничино „не“ 2008. године. Зато нам ваља гледати и стрепити у ком ће смеру ићи нова албанска побуна у Македонији, како ће Американци упетљати своје прсте у изборе у РС, како ће све покушавати да искористе претњу српског финансијског колапса и где ће све распоредити, ако већ нису, своје људе да Вучића спрече да заврши оно на шта се обавезао у Москви.

Зато ће овде бити веома немирно, мада је боље и немирно са неком надом и циљем него мирно самопонижавајуће умирање. На крају, ваљда су за тих 40 минута које су провели у четири ока разговарали разрађујући ове могућности, а не само причајући о светском првенству у фудбалу. Уосталом само гледајте, ако нешто почне да се мења у српској унутрашњој и економској политици наредниох недеља, биће то знак да нешто макар покушава да се креће; ако не, рачунајте да је српска унтрашња политика црна рупа такве снаге да нема тог дипломатског успеха који она не може да разгради за кратко време.

(Нови стандард)

Ознаке: zapadni pritisci, Александар Вучић, Жељко Цвијановић, српсоруски односи