Прочитај ми чланак
У кратком временском периоду усложњава се политичка сцена у Србији, али и у међународном окружењу. У међународном окружењу, већ годинама, а посебно од тзв. Светске економске кризе, која је заправо по својим узроцима и последицама, као крах неолиберализма, и запараво у највећем америчка економска криза са поседицама и на остатак света, долази до убрзавањеа преласка на мултиполаризам. Дакле раст утицаја других светских сила, а пре свега БРИК, и са друге стране све уочљивије опадање америчке доминације у свету, али паралелно са тим и вишеструка криза ЕУ.
У том вишегодишњем процесу, ова календарска година је донела велики изазов у виду конфликта у Украјини, као свобухватног покушаја америчке политике да активним субверзивним деловањем и стварањем кризе у самом постсовјетском и сверуском простору, успори напред наведене трендове. У томе се само делимично успело, јер је након фебруарског пуча, Русија успела већ сада да издејствује бар реми, повратком Крима, док су се Доњецка и Луганска области, односно тзв. Новорусија избориле оружаном одбраном за извесну сувереност.
Украјинска криза није решена до краја, остају отворена питања не само крајњег статуса Новорусије, дакле у ком облику ће она егзистирати (извесну сувереност и идентитет су изборили), већ много више да ли ће остали Југоисток добити макар језичку и економску аутономију у оквиру Укрјаине, чему се садашњи (не)демократски режим у Кијеву жестоко опире. Последњи парламентарни избори у Украјини показују крајњу недемократичност овог процеса, јер су водеће до сада странке, пре свега она најјача Партија региона, али и Компартија фактички забрањене, а излазност на Југоистоку је била скромна, па би се могло рећи да нова украјинска Врховна рада заправо представља слику западне Украјине са Кијевом. Ипак и у таквим условима новоформирана фракција проруских снага постигла је резултат од око 13 % изашлих, и изборила место у Врховној ради, у којој ће, у крајње недемократским условима, бити изложена батинашким и другим притисцима, који неодољиво подсећају на предемократска и на моменте и по појединим питањима чак неофашистичка друштва.
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
До садашњи период од око две деценије бивствовања независне Украјине, заснивао се на крхком консензусу, каналисања огромних противречности у парламентарну демократију и изборни систем, који је озбиљно нарушен тзв. наранџастом револуцијом 2004, а потом у мандату председника Јушченка у више наврата, а посебно у случају распуштања Јануковичеве Владе и Врховне раде са већином проруских странака Партије региона и Компартије пролећа 2007, и заказивања нових избора.
Након убедљиве победе Јануковича почетком 2010, и тоталног краха „наранџастих“, а посебно дотадашњег председника Јушченка који је добио само 5 % изашлих на председничким изборима, поново се крхки демократски и парламентарни поредак срушио уличним пучем фебруара 2014, што би могло представљати, и коначан крај Украјине каква је до тада егзистирала (укупно око две деценије).
Даљи развој сиријске и укрaјинске кризе, а које су евидентно покренули Американци, заправо показују, да је у новонасталим околностима преласка на мултиполаризам, где САД и даље појединачно посматрано представљају водећу светску силу, у читавој лепези њих, где су веома значајне оне БРИК, али без могућности да самостално креирају главне токове у планетарним односима. Наиме САД и даље покрећу различите кризе у деловима света, али без могућности као раније, да их у исто време и окончавају у правцу како су замислили, и како би им то одговарало.
Поред очигледних губитака у тзв. „тврдој моћи“, која је више него очигледна, повећава се и ерозија тзв, „меке моћи“, највише изазвана крахом неолибералног економског концепта, укључујући и афере до сада незамисливе у њиховом дворишту, попут Викиликс и Сноуден.
Све ово се одражава на Балкан, посебно српске просторе, где је америчка политика појачала свој притисак у правцу његовог преобликовања да би се постепено повећавање руског утицаја у даљој будућности дочекало са што повољнијим позицијама за геополитику Вашингтона. У српском питању, где је читав српски фактор идентификован елементима дугот трајања као близак Русији и евроазијској геополитици, настављани су и убрзавани процеси наше деструкције и окупације.
Црна Гора се покушава потпуно укључити у НАТО и елиминисати руски економски утицај, паралелно са напрезањем даљег умањења српског идентитета у широким слојевима народа, доградњом карикатуралног монтенегријског идентитета и концепта (укључујући писмо, језик, „научне институције“ за њихово проучавње и доградњу, медијску сцену и др.). И поред свега отпор и неспремност народа у Црној Гори да се подвргне овом замишљеном концепту, усложило је и одуговлачење са пријемом у НАТО, али и потпуно демаскирање Ђукановића у очима целокупне јавности увођењем санкција Русији, и доказом да је сво време обичан амерички агент, који не брани ни формално интересе чак ни тако прокламоване независне државе.
У Републици Српској се није успело ни у покретању тзв. социјалних немира, који су остали на нивоу Федерације Муслиманско-хрватске, а ни завађањем на партијској основи, имајући у виду ипак висок ниво одговорности и свести у политичкој и друштвеној елити Српске, и посебно њеном народу.
У Србији је врло сложено стање. Налазимо се у доста тешкој ситуацији, а велики проблем представља што велика енергија значајног дела бирачког тела ка променама 2012, оправдано незадовољном читавом концепцијом Постоктобарске Србије у пракси, и која је тада довела до пораза ДС коалиције и смене Тадића, није у пракси оправдала ни најосновнија очекивања. Суштина концепције Постоктобарске Србије би била у следећем:
Погубан концепт наставка неолибералне економије, упркос чињеници да је он и у свету и код нас и у теорији и пракси доживео дебакл. Након 14 година тих „реформи“ које надгледају странци, или боље речено нама мање наклоњени део међународног фактора, наша привреда се нашла у изузетно тешкој ситуацији, готово пред банкротом, а данашња индустријска производња је око 40 % оне од пре четврт века.
Политика тзв. штедње, високе каматне стопе народне банке, поглавито страни банкарски сектор на нашем тлу који у пракси није мотивисан да даје повољне кредите нашој посрнулој привреди, чему треба додати да НБС држи у иностранству депонована значајна девизна средства као подлогу валути, а узимамо стално нове кредите по зеленашким каматама. Без смањења референтне каматне стопе НБС, оснивање Развојне банке, и јачањем преосталог дела домаћег банкарског сектора ту у области финансија нема кретања напред. Треба одржати и чак повећати ниво плата и пензија, да би се прекинула рецесија, улагати у инвестиције, све учинити стратешки ка повећању запослености и развоју, па макар краткорочно и имали извесну инфлацију и задуженост. Уместо тога неомонетаристичком концепцијом све је подређено стабилности цена и курса, а запосленост и развој су у другом плану, што заправо највише погодује страном фактору.
Као рецидив ове погрешне макроекономске политике, чему треба додати сиву економију и утаје пореза, имамо сталну потребу Владе, са презадуженом земљом, да продаје преостале фирме, и чак у перспективи повезано са концептом идења ка ЕУ по сваку цену, и земљишта и других преосталин националних добара, што би нас дефинитивно довело на ниво афричких полузависних земаља, што је, мишљења сам и циљ нама најненаклоњенијих страних сила, попут САД, Британије и у можда мањој мери и Немачке.
Закон о раду, који наставља, сада на један отворени начин, пребацивања последица погрешне макроекономије у читавом периоду Постоктобарском (да не идемо даље) на широке народне слојеве, паупериузоване и на ивици егзистенције. Реалним и чак номиналним смањењем плата и пензија иде се у том правцу, заправо продубљује рецесија, и ствара могућност да се у дефициту средстава изврши завршница приватизације, за релативно мала средства.
Предаја Косова и Метохије, Поред веома лошег Бриселског споразума, и пре тога низа споразума Борка Стефановића, попут интегрисаних граница, имамо и катастрофалну операционализацију Бриселског споразума по примеру Основног суда, и притисака ка даљем пузајућем и чак отвореном признавању Косова.
Безалтернативни пут ка ЕУ, упркос битним променама које су се у међувремену десиле у самој Унији, кризи, уникатним и тешким условима које има само Србија.
Блокади главних медија, која заправо доводи у питање читаву демократску концепцију у земљи, јер се парламентарни и изборни систем без елементарне слободе медија, која на жалост није присутна код нас, и чак је сада мања него деведестих, озбиљно доводи у питање.
У том правцу власти након 2012. практично у свему настављају највећи део есенције Постоктобарске, па тако данас имамо парадокс да се свакако бар половина, ако не и већина грађана не слаже у највећем са претходним, да такву опозицију у садашњем сазиву Народне скупштине не представља ни један једини посланик.
Сходно томе последњих месец дана се чини да долази до тектонских промена, и да тај трећи пол, у односу на актуелне власти и «жуту» опозицију (где између њих по напред наведеним есенцијалним елементима Постоктобарским, нема никакве суштинске разлике, дакле са аспекта страног фактора који то надгледа «плави» и «црвени»), се управо сада консолидује. Пре свега сменом на врху ДСС, где гђа Рашковић-Ивић предузима кључне потезе у правцу спремности на удруживање и Патриотски блок на напред изнетој идејној равни, и на нешто већој окренутости Русији, што је дугорочно и национални интерес, али и на спремности за додатну демократизацију, омасовљење и јачање ДСС.
Овоме треба додати да Синиша Ковачевић ствара странку, која је концепцијски у оквиру Патриотског блока, уносећи у њу своју харизму и некомпромитованост, а на жалост ДСС ће и поред кадровских и других промена набоље, имати доста ограничења наслеђених од раније, укључујући и хипотеке око неуспеле и сумњиво спроведене приватизације. Ту су Двери, које заузимају својим полетом крилну, младалачку позицију у Патриотском блоку, потом укључивање интелектуалаца, мањих покрета и организација, и др, што све може дати синергију неслућених размера на следећим изборима. Странка Ненада Поповића изгледа не иде на масовност, али концепцијски је суштински уз Патриотски блок, по свим напред наведеним постулатима критике Постоктобарске, без обзира где ће се она већ сада позиционирати, вероватно са стране.
Најзад долазак Шешеља може укупно посматрано да ојача опозициони патриотски фронт, иако ће СРС готово сигурно самостално наступати, али ће се свакако сада консолидовати и ојачати. Највећа снага овог патриотског да га назовемо дела опозиције је заправо у слабостима власти, које наставаљају по народ и земљу у највећем погубну концепцију Постоктобарску, која нас уз сва спиновања, посебно на економском, а и државном и социјалном плану воде у даље тоњење и чак пут ка изузетно дубокој кризи. Постепена промена односа снага у свету и окружењу, погодује промени погубне Постоктобарске концепције, стога постојећи распоред снага у политичкој и друштвеној елити је реликт прошлости, сам по себи штетан за интересе највећег дела народа и земље, и мењаће се свакако. У читавој причи блокада најважнијих медија је један од стубова Постоктобарске концепције, и промене у овом правцу су неопходне и без њих нема демократизације земље.
Како се налазимо у апсурдном стању да је бар половина, а вероватно и већина грађана Србије против есенције Постоктобарске (неолиберална економија, Закон о раду, бриселски параф и др), а у Народној скупштини нема ни једног јединог послаика који их заступа, наше суштинско питање је заправо демократско питање. Зато што се изборним преварама (једно говори пре избора и у кампањи а друго ради доласком на власт), блокадом медија, и предоминацијом компрадорског дела елите у односу на осталу елиту у институцијама система преко мешања нама најненаклоњенијег дела страног фактора, и «легањем на руду» највећег дела политичке елите, заправо изманипулише и измени, уз планирану половичну апстиненцију грађана, бирачка воља грађана.
Преостали, од компрадора и странаца, маргинализовани део друштвене елите, има обавезу да се директније умеша у наведене процесе, помогне суштинској демократизацији наше земље и покушају њеног оздрављења и помоћи изузетно социјално угроженим широким слојевима становништва, те свеукупно спречи земљу од (планираног) краха. Са друге стране, то ће бити у исто време могућност да се формира нови, временом све утицајнији део политичке елите, који ће неизоставно морати да замени постојећу, већ дубоко компромитовану, неефикасну, и на жалост сем неких изузетака (Двери, СРС и нови ДСС, те странке које се јављају – Ковачевићева, Поповићева и др.) од неких западних, нама најненаклоњенијих сила, контролисану политичку елиту.
Само на тај начин, Србија и српски народ у целини могу да закораче у нову епоху геополитичког прекомпоновања светског поретка, који иде ка мултиполаризму, и где силе које су наклоњеније Србима стичу све већи утицај. Амерички концепт у овом питању је јасан: Завршити процес деструкције и слабљења Срба пре осетнијих промена односа снага на Балкану, а који ће свакако уследити, порастом руске моћи због решавања украјинске кризе, и због изградње Јужног тока. Следиће пораст утицаја Кине, других земаља БРИК, такође у току је процес раста снага у земљама, силама западне и средње Европе које се залажу за што самосталнију политику од Вашингтона. Ко ће бити бржи?
Амерички концепт докрајчивања српског фактора на Балкану, или све видљивији процес промене односа снага у корист других сила, посебно БРИК и оних других попут сила Старе Европе које су нам листом наклоњеније од Англоамериканске политике. Јасно је да ћемо преживети ако и ми кренемо да делујемо, и боримо се за сопствену корист. У том правцу, смена на врху ДСС, јављање нових странака на том полу, попут Ковачевићеве, па и Поповићеве, посебно груписање око програма и идеје слободе Патриотског блока, и најзад долазак Шешеља, су прве ласте охрабрења. Одатле, до пуне слободе и победе над злокобном силуетом Постоктобарске концепције, која својим вишеструким крацима дави Србију, далек је пут, али је правац трасиран у правом смеру. Треба наставити, иако је далеко Сунце.
