Прочитај ми чланак
(Драган Милашиновић)
Вук Драшковић је поново у Србији постао тренд. И бренд. Откако га је Александар Вучић, српски калиф уместо калифа, примио у званичну аудијенцију, нема дана а да нам овај офуцани Мефистофелес српске политичке сцене не пошаље неку медијску поруку, док се име и ставови његове странке без чланства, која је давно заборавила шта то беше прелазак ценсуза, помињу много чешће него име и ставови неких парламентарних партија. И све то одједном, као по команди. А када су се посла прихватили и најдичнији међу прозападним „аналитичарима“ покушавајући да нам „објасне“ зашто Вучићу треба Вук, постало је јасно да се ради о нечем много дубљем од уобичајеног третирања необичних политичких дешавања. Да се ради о кампањи која отпочиње.
И то не о било каквој кампањи, већ о озбиљном манипулативном пројекту, евро-атлантских креатора наших судбина, везаном за прегруписавање и реанимацију на изборима поражених политичких снага чију је политику преузела тренутно најмоћнија странка у Србији.
Све ово, додуше, Србија је већ видела. Тадашњи апсолутни господар Србије, Борис Тадић, донео је пред изборе 2008. одлуку да скутима своје моћне тајкунске странке прекрије сву кукавност Вука Драшковића, па га је ставио на своју коалициону листу „За европску Србију“ иако је подршка СПО-у у бирачком телу тада износила испод три процента, а четири посланичка места која су овој странци припала била су на терет квоте ДС-а. Дакле, Тадић је омогућио даљи политички опстанак СПО-а директно смањујући парламентарни потенцијал своје странке. Није постојао ниједан рационални политички разлог да уради тако нешто, тим пре што односи ДС и СПО никада нису били пријатељски.
Сада, Вучић је најавио потпуно исту ствар, стављање СПО на будућу коалициону листу СНС-а, иако је јасно да му то више гласача може одузети него донети. А, уз то, међусобни односи Драшковића и Вучића већ годинама су пример политичке нетрпељивости и неукуса.
Наравно, сви већ знамо, да ДС и СНС немају своју аутохтону политику, нити принципијелне програме, већ су једноставно намесничке испоставе евро-атлантских центара моћи које раде на успостављању онога што називамо нови светски поредак. У том контексту јасно је и да њихов заштитнички однос према Драшковићу није одраз њихове политичке воље или процене, већ спровођење налога надређених центара моћи.
Али, ту се отварају нека занимљива питања: Шта је смисао таквог приступа? Који су стварни циљеви оживљавања српских политичких мртваца? И коме је, заправо, у интересу форсирање таквог политичког зомбизма када постоји толико „живих“ опција спремних да Србију по сваку цену утерају у ропство глобалистичког тоталитаризма?
Чак и сам покушај одговора на ова питања може нам помоћи да сагледамо узроке данашњег страдања Србије, али и назнаке будућих искушења. И зато ће то бити тема овог текста.
Вук Драшковић и страдање Србије
Од свих политичара који су у Србији деловали последњих педесетак година сигурно не постоји ни један који је нанео више зла српском националном бићу и државним интересима, од овог глобалистичког плаћеника. Посматрајаћи са ове дистанце његову појаву и деловање мора се истаћи да је просто фасцинантно са колико је вештине, па и харизме, гурао српски народ увек супротно од његових стварних интереса.
Да се кратко подсетимо. У тренутку распада Титове Југославије Драшковић је својим романима „Нож“ и „Молитва“ закаснело српско национално буђење отворено усмеравао ка националној нетрпељивости према другим народима, да би током 1990 године формирањем лажног националистичког покрета обмануо много умних и честитих људи, успевши да спречи Милошевића у постизању општег јединства око националних циљева.
Када је требало у западним медијима Србе представити као милитанте и кољаче његови симпатизери су на митинге доносили ножеве и кокарде, а он је грмео како ће отсећи сваку руку која у Србији дигне туђи барјак. Док се још могло разговарати о миру он је дувао у ратне трубе, а када смо били нападнути залагао се за мир по сваку цену.
Током крвавог расплета распада СФРЈ, организованог од стране глобалистичких институција предвођених Билдербергом, био је њихова ударна песница у унутрашњем слабљењу Милошевићевог режима, што је озбиљно слабило и преговарачку позицију Србије у тзв, мировним процесима. У том смислу посебно се истичу демонстрације из марта 1991, јуна 1992 и јуна 1993 године.
Са таквом делатношћу је настављао све време агресије која је по налогу креатора новог светског поретка вршена на српске земље и популацију, прво ван Србије, а касније и у Србији.
Иако је Милошевићев режим оптуживао за два неуспела атентата, то му није сметало да непосредно пре НАТО интервенције (отпочела 24.03.1999), постане у тадашњој Милошевићевој савезној влади потпредседник за спољне послове. На том месту радио је у периоду од јануара до априла 1999 године.
Након пада Милошевићевог режима, као министар спољних послова у ДОС-овој Влади потписао је слободно кретање НАТО војске кроз Србију на начин који Србију третира као окупирану територију (НАТО војник може да убије, рани, односно повреди грађанина Србије, или да држави нанесе материјалну штету, а да за то не буду одговорни ни војник ни Алијанса).
Отворено се залаже за учлањење Србије у НАТО, признање Косова и испуњење свих осталих услова које Србији постављају креатори савременог глобализма, рачунајући и даље распарчавање Србије и промену свести.
Позиција Вука Драшковића као намесника глобализма
Евидентно да је име Вука Драшковића у српском бирачком телу постало синоним за превртљиву, капитулантску и национално штетну политику и да је као страначки политички лидер он дефинитивно истрошен. У демократским друштвима и временима тешко би било замислити да човек који је странку, са преко четрдесет, свео на 3,3 посто подршке бирачког тела остане њен лидер, тим пре што нема никакву перспективу да то стање поправи.
Али, као земља коју је већ окована принципима новог светског поретка, морамо прихватити чињеницу да самим тим више не живимо у демократском, већ у пост-демократском свету и времену, где су правила знатно другачија.
А та правила подразумевају да су они које бирате само видљиви део сложеног хијерархијског механизма на чијем крају седе они које нити бирате, нити видите, али који владају онима које сте бирали. А између тих (које бирате) и оних (које нити бирате, нити видите), постоји још неколико категорија, односно степеника. Овде ћемо се бавити онима које видите али их не бирате, односно бирате али их невидите, јер гласове уствари дајете неком другом. У хијерархији тог новог света, односно поретка, они су увек на вишој инстанци од оних које бирате (и видите), а њихов утицај на налогодавце по правилу је увек већи од оних који се шепуре као победници избора и некакви политички моћници. Али, и изнад њих постоје следећи. Облик и принципе тог пирамидалног глобалистички механизама поставио је још Адам Вајсхаупт оснивач Илумината.
Како би вам приближио деловање ових механизама, подсетићу Вас, рецимо, на критике које је Весна Пешић изрекла на рачун Бориса Тадића, препуног себе и увереног у подршку својих западних налогодаваца, као и њене констатације да је већ превише грешио. Као да га је гурнула низ литицу. Само пар месеци касније, на изборима које је сам расписао, био је почишћен, а његови „западни пријатељи“, како је називао своје налогодавце, нису одговарали на његове позиве. У тренутку док је још увек веровао да ДС може саставити владу и заносио се некаквим коалиционим разговорима, Вук Драшковић му је у свом епском стилу поручио: „Мој Борисе, брзо ћеш видети ко ти је вера, а ко невера“. Епилог знамо.
Ово је важно имати на уму када говоримо о позиционирању Вука Драшковића на српској политичкој сцени.
Дакле, њега и његову странку, на одређену позицију, у складу са добијеним задатком, позиционирају други, а они који излазе пред бираче морају обезбедити да се то верификује изборима. Најбољи начин да се то постигне јесте механизам предизборних коалиција, при чему се увек користи највећа странка, која има довољан парламентарни потенцијал да поднесе касније издвајање посланика убачене странке у засебан посланички клуб, јер то увек долази у другој фази оваквих пројеката. На тај начин „убаченој“ посланичкој групи даје се самосталност да обавља специјалне задатке које добија од налогодаваца, а странка која ју је увела у парламент, код свог бирачког тела, има довољну дистанцу од њеног деловања.
Толико о парламентарном аспекту. Али сам Вук Драшковић прерастао је посланичко деловање у парламенту и има, наравно, другу улогу и задатке. У евидентној мобилизацији свих евро-атланстких структура која наговештава нове „тешке одлуке“ за Србију Драшковићу ће припасти истакнуто место у лобирању за одбрану заблуде о неопходности европског пута. Такође, као проверени русофоб и мајстор у коришћењу манипулативне технике реторичког застрашивања, добиће велики медијски простор за своје лажи, полуистине и злонамерно изречене истине у чему је посебно вешт.
Након пораза који је Зорана Михајловић доживела у првој фази борбе за „Јужни ток“ сигурно ће учествовати у наредним фазама да се ова инвестиција од животне важности за Србију максимално обесмисли и успори.
Па, ипак, његов највећи ангажман ваља очекивати на пољу новог таласа лобирања за учлањење Србије у НАТО који ће нас запљуснути почетком пролећа, као и покушају стварања повољне климе да Србија прихвати учлањење Косова у ОУН.
Закључак
„Да избори стварно о нечем одлучују, онда не би ни постојали“ – рекао је својевремено Винстон Черчил људима забринутим због пада рејтинга његове политике. Земље које осваја нови светски поредак, а међу њима и Србија, најбоља су потврда за истинитост речи једног од родоначелника савременог глобализма. И Вук Драшковић, такође!
Човек, чија се подршка у бирачком телу годинама врти око три процента и даље траје и утиче на наше животе, кроз своје јавно и тајно политичко деловање. И тако ће бити све док се Србија креће ка глобалистичком монструму кога се већ гаде и сами европљани – Европској Унији.
Али, није ли и сама чињеница да нам они које не бирамо и не видимо, преко оних које видимо и бирамо, упорно натурају за једног од пастира таквог човека, довољан разлог да побегнемо са тог њиховог (европског) пута. Или, да будем јаснији – ако Вучић привата да нам као европски светионик истура Вука, кога су напустили сви са којима је икада радио, није ли то довољан разлог да побегнемо од обојице!!
(Фонд стратешке културе)
