Прочитај ми чланак

ВУЧИЋЕВО или Мирослављево јеванђеље?

0

Коначно су ратне секире закопане уз највише почасти. У секуларној Србији, клерикалистичке традиције, Вучић је богослужбеном књигом апострофирао реликвијску државност и најавио да ће председнички да чинодејствује, јер му је доста Дарвина и осталих свињарија.

После свакодневних нагађања и продукције неизвесности у све три смене, Александар Вучић је и формално проглашен за председника Србије, чиме је његов славни претходник из трећег доба добио прилику да ђацима на школским екскурзијама објашњава све благодети и руковети, у две нове и грандиозне цркве, задужбине асимилованих лоза, Николића и Гашића.

Школарци су задовољни клерикалном понудом у секуларној држави дочекали, да црквена понуда буде још богатија, захваљујући београдском градоначелнику Синиши Малом, јер се у Бугарској зидају 24 манастира, из његове задужбине. Неимарски рекорди најближих сарадника тек именованог председника довољна су гаранција за безбедност Мирослављевог јеванђеља, најзначајнијег ћириличног споменика јужнословенске писмености, да му упркос фразеологији популистичких мантри тај дан није био одбројан, иако Србија, по свему судећи, уместо да буде сервис грађана са функционалним институцијама, наставља да бауља са митским ореолом око главе.

Такав утисак намеће форма инаугурације, или што би дечурлија у вртићу рекла „угурације“, на којој је Вучићев емотивни говор, армиран љубављу и милосрђем, без афеката и прозивки, највише личио на банатско село без цркве. На основу форме, пошто суштину узалуд чекамо, већ шест година напредњачког назадовања и незасићене навике стојећих овација стаљинског типа. Све то по мери вође и обмана у име народа, на чијој омладини на путу за иностранство држава остаје.

Међутим, на старцима Србија опстаје, јер не може да се распадне, упркос традиционалних подела на четнике и партизане, русофиле и западњаке, космополите и националисте, газде и раднике, светлост и таму, киселину и базу, Мирка и Славка, дух и материју, парне и непарне, гробаре и делије, мозиллу и цхорме, добро и зло.

Првом ће, опет, бити крив неко други. Без обзира на клинички дијагностиковану предиспозицију за свађу и набуситост. У општенародном циљу, нема невиних, ни жртва, ако нису на историјском путу СНС, чији чувари фотеља у сваком периоду, мераче и тзв. бицефалним консеквенцама владајуће олигархије.

Устоличени председник узлетео на крилима нормативно-институционалног дизајна који је због сурове концентрације моћи поодавно већ највећа препрека демократије, председник је владајуће партије која контролише Парламент и Владу и која се из петних жила, из дана у дан, напреже да преко ноћи, а не поступно, у свакој прилици макар и спољним обележјима повећа значај председничке улоге.

Статистика је Вучићева дика, али после честитања, грљења и љубљења, сумњивих превасходно из епидемиолошких разлога, пресвучени радикали настављају још већим еланом битку за национално јединство. Пројекат доминације, а не равноправности, односно патолошко стање у којем сви мисле као један, а он „зебе од много мишљења“. Без обзира на епске рехабилитације за краља, отаџбину и три печена пилета, уз неизбежну химну „Узми ме за кума или старог свата“.

Међутим, однос Вучића и Србије није пролазна авантура, него озбиљна веза. Крунисана после помпезне церемоније, увијена у плашт тајновитости и напредњачких доза изненађења. Превасходно уз подршку оних који су бежали из школе и далеко нам одмакли. На почетку Вучићевих „златних година“, приморали нас да не правимо планове за будућност, јер нам се и садашњост попела на главу.

Тако му Бог, прорекао. Али, тек након кавалкаде, која је славодобитнички стигла пред Скупштину, па онда у храму Св. Саве обавила молебан, под вођством патријарха (уместо да седи у парламентарној клупи) уз саслужење епископа, свештенства и монаштва. Слично је (ко колико може) и у свим црквама, џамијама и синагогама широм Србије.

Све у једном једином циљу, да прерастање уставног положаја председника у кључну фигуру постане експресни императив.

Зато је најмање важан избор премијера. Вучићево или Мирослављево јеванђеље, питање је сад?

Аутор је начелник Службе стоматолошке заштите Дома здравља у Тутину.