Прочитај ми чланак
(Цвијетин Миливојевић)
Јуна 2010, на локалним изборима у Бору, убедљиво је победила коалиција „УРС – (Љајићев) СДП – Млађан Динкић“, са 25,15 одсто, а сребро је припало Тадићевом „За европски Бор – ДС, СПО, ВДС и ДХСС“, са 17 процената, а бронза „СПС – ПУПС – Јединствена Србија – Ивица Дачић“, са 11,8 одсто гласова.
Прекјуче, на Вождовцу, Дачићеви су остали „на нивоу“; „поново странка, поново Демократска“ је доживела фијаско; Динкићеви су зацементирани на нивоу статистичке грешке, а нововучићевци – развалили све редом, поменуте и ине непобројане.
Нападна тачка спајања између Бора, ономад, и Вождовца, данас – јесте инфлација прејаких речи и обећања у цифрама од којих је, ономад, болела глава, те хиперинфлаторних испразних порука које, ништа не значе и „не сипају се ни у тракторе“, којима су хипнотисани бирачи овог децембра, у мојој општини.
У колумни „Анатомија БОРбе за БОР“, покушао сам, својевремено (22.6.2010), да саберем вртоглаве бројке у европској валути које су обећане Боранима. Тада Динкићев, пре тога СПС-ов, а данас напредњачаки пулен Благоје Спасковски, све уз Динкићево министарско суфлирање, најављивао је да РТБ добити кредит од 37 милиона евра за набавку рударске механизације и 175 милиона за изградњу топионице и нове фабрике сумпорне киселине у Бору. Сума сумарум: 212 милиона евра. Борис Тадић је, по изласку из предизборне борске јаме, обећао да ће „у нову опрему и истраживања наредних година“ у РТБ да буде уложено 450 милиона евра, плус аутопут од Параћина ка Зајечару, а ондашњи први потпредседник Владе Дачић обећао набавку модерне флотације реномираног руског произвођача, приде!?
Бујица великих речи које – не да ништа не значе него вређају здрав разум – поплавила је, ове јесени, Вождовац, од Зуца и Белог Потока до Аутокоманде. „Одлучно за Вождовац! Стоп корупцији! Буди и ти део тима! Људски! Битка за Вождовац! Србија је вечна док су јој деца верна! Договор! Странка пристојних људи. Неко мора и да ради! Сада можемо много више…“ И томе слично. Као да смо по Вождовцу слушали оне легендарне „визионарске“ мисли кнеза намесника Павла који је, у само предвечерје рашивања троједне Краљевине по шавовима Бановине Хрватске, у Скопљу 1937, приликом прославе ослобођења „јужних крајева“, тврдио: „Југославија је данас постала снажна и велика држава на југу Европе; она је данас јача него што је било Душаново царство.“
Као пре три године, по Бору, у вишку лажи, до прекјуче су се по Вождовцу, наши партијски лидери, надметали у суфициту непоштовања локалног бирача. Ови што су поражени, нису ништа конкретно обећавали, баш као ни ови што су убедљиво победили. Што онда значи да ни Шојићев „Здрав разум“ ни Хаџиздравковићева „Демократска ренесанса“ ни остали партијски морепловци у нашој „Белој лађи“ и немају никаквих обавеза да, на неким наредним изборима, реферишу бирачима шта су од обећаног и остварили. Јер, за шта да их евентуално ухвати бирач на следећим изборима – ако не може ни за главу ни за реп!?
А да је српски бирач аморфна заборавна маса, показује епилог на Вождовцу. Баш тамо где су напредњаци обрнули пун мандат на власти, а иза себе нису оставили ничега позитивно видљивог као резултат своје владавине – Вождовчани су им подарили дупло више поверења него 2010. године.
(Данас)
