Прочитај ми чланак
Није обичај да се ја бавим тзв. геополитичким темама, а био сам и (макар себи) обећао да ће сваки први одељак ове серије текстова бити нешто позитивно. Али напади у Паризу ипак надкриљују остале теме, чак и овде где смо традиционално забављени нашим јадом.
Што се тиче тих терориста-самоубица, за нас православне лак је одговор у вези са њима: на литургији се молимо „За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу, да им Бог подари покајање…“ и „Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје – не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме.“ Тачка.
Нешто је тежи случај жртава: они јесу (као што то рече патријарх Кирил) невино убијени, али значи ли то – на пример – и да су мученици, да останем у православној терминологији? Не би се, нажалост, то могло рећи: ти несретници (које треба и ми достојно да ожалимо) нису се жртвовали свесно и ради било ког циља – ако не рачунамо да је сврха била да се тог петка 13. мало забаве (у ноћном клубу, ресторану или на фудбалској утакмици). Уз сав ризик да делујем као да је озверавање на мом случају успело – нема друге но да се закључи да су ти побијени колатералне штете једне дубоко погрешне политике.
Никад не понављај неуспешан експеримент
И шта ће бити, хоће ли та погрешна политика из претходног поглавља – коју можемо означити „да бисмо ми имали пуне базене негде неко мора да буде без пијаће воде“ – доживети промену? Наравно да неће, већ сада се лупа у ратне бубњеве и спрема одмазда (која ће, највероватније, родити нове терористичке нападе, и тако у круг…) Али, ако је суштински заокрет немогућ, да ли је превелика жеља да западне вође макар мало укључе здрав разум? Мислим ту на Обамин „нумерички норматив“ из одличног текста о убијању беспилотним летилицама/дроновима: „Наше акције треба да прођу овај једноставан тест – не смемо створити већи број нових непријатеља од броја оних које дроновима будемо уклонили са бојишта.” За један нови почетак довољно би било да, пре икаквих нових акција и освета, лидери Француске/Запада направе прорачун на основу горњег Обаминог критеријума.
#NoKosovoUnesco или Победа Радмиле Р.
Чињеница да Генерална скупштина Унеска није примила тзв. Косово свакако јесте успех али није никаква победа Србије: вапијући пораз јесте да смо уопште стигли дотле да се ово гласање догодило. Али, јесте добра – ма шта добра, одлична! – вест, ма колико да нам над главама висе та три гласа која су Приштини недостајала (или које није успела да купи).
Ако није победа државе Србије, онда то свакако јесте – како је то крстила новинарка „Политике“ Биљана Баковић – пораз дефетизма. Само што Б. Баковић као примере за малодушје наводи (ипак) не превише значајног „познаваоца косовске проблематике“ Душана Јањића и његов септембарски став да ће „Косово ући у Унеско као што је ушло у Међународни олимпијски комитет”. А ствар је у томе да у успех Србије није веровао ни сам ресорно задужени министар спољних послова Дачић („Истина је на нашој страни, али не и бројке у Унеско“) нити за све задужени премијер Вучић („Био сам песимиста због Турске и Мађарске које су променили своје одлуке“). Да ствари буду горе, иако је сад „књижио“ као свој успех и неусвајање британске резолуције о Сребреници у УН, Вучић је отворено говорио да није сигуран у руски вето.
Па како су ови маловерни успели да тзв. Косово не уђе у Унеско? Тако што, ма колико да су се после бусали у јуначке груди, ово и није њихова заслуга: ако треба да кажем ко је победник овог гласања – то су многи анонимни волонтери Интернет кампања (нпр. петиција NoKosovoUnesco). Волео бих и ја да кажем да сам од почетка веровао, али нисам; од почетка је веровала моја неанонимна пријатељица Радмила Р. – њена заразна вера да није све изгубљено натерала је и мене да потпишем петицију, а касније и да ставим банер на сајт. Дакле, ово је победа Радмиле Р. и небројених осталих активиста – а успех се пре свега огледа у томе што су активизмом на Интернету натерани властодршци да раде оно за шта су изабрани (да не кажем плаћени).
Да и Фејсбуку једном не буде заузето
Отимање представника власти за „победу“ око неуласка Приштине у Унеско било је толико дегутантно да је тешко о томе и писати. Ипак морам да овде издвојим случај Томислава Николића.
Уместо да похвали активисте – Србе са свих меридијана – он на свом званичном сајту пише: „За нешто мање од 24 часа председник Николић путем свог Твитер налога позива твитераше да и сами напишу због чега мисле да савет УНЕСКА не би требало да подржи чланство Косова“. Као у чувеној серији „Црна Гуја“, кад слуга Болдрик нешто предложи, а за њим дође „Гуја“ и то понови са префиксом „Имам идеју“! И зар тај утицајни Твитераш, на привременој дужности председника републике, није до јуче имао проблем да добије „телефонски контакт“ јер је „Фејсбук стално заузет“. Више од тога, маловерје на куб испољио је новопечени Твитераш реченицом у истом излагању: „Знате, друштвене мреже служе за критику. Ја још нисам видео друштвене мреже, изузев организованих, које би хвалиле. Чак и ове које критикују су организоване.“ И како је сад успео да алармира васколики свет? Једино ми пада на памет да твитује преко Драгичиног налога!
Предлог за петицију: #NoBrusselsAgreement
Да неулазак тзв. Косова у Унеско јесте успех говори и реакција Приштине: одмах сутрадан суспендован је споразум о формирању ЗСО. Искрено речено, ја сам одувек наде полагао у Приштину: да ће због максимализма они (не бих ишао тако далеко да помињем њихов „Уставни суд“) сами одбити – по нас погубне и, нема друге речи, издајничке – Бриселске споразуме.
Не желим да отварам сада болну тему типа „шта смо онда добили кад смо тим споразумима све дали“, већ хоћу да укажем да је ово дивна прилика да (и) ми поништимо Бриселске споразуме. Члановима Владе, јакако, то не пада на памет да предложе: они се, као добри ђаци, куну да верно спроводе потписано – ма колико да учитељица из Бриселу има мајчински однос према Приштини. Нема друге него да се покрене нова Интернет кампања – која, узгред речено, само и делује на домаћем терену – за поништавање Бриселских споразума. Па макар се овог пута Тома и не буде прикључио.
Ако знаш добро да гледаш, нема лошег политичара
Разљутило премијера и господара нам: истраживање које је видео каже да је 90 одсто грађана против реформи Владе које је Лично Он иницирао. Али како онда објаснити да исто Лично Он има (ʼајде да кажемо) 50 одсто подршке у бирачком телу?
Једно објашњење било би да (скоро) сви који су незадовољни не повезују то што немају да једу са оним што иницира премијер Вучић: њима да живе тешко не треба да каже „Си-Ен-Ен и Дојче веле“ – не само што не треба него и НЕ МОЖЕ. Нема где да се чује да Вучић има неке везе са лошим животом. За популацију усредсређену на пуко преживљавање плус парови и остале фарме Вучић је тек „радни дечарац“, па где онај ударник што први долази и последњи одлази – што се „не смирује нигде“ – да има везе са овако бедним бивствовањем.
Друго што ми са овим (скоро па идеалним) процентима 90-50 пада на памет јесте анегдота из мог студентског периода: лица су мали Ром (поглавито Циганче) које проси, студенткиња (поглавито белац) и страни студент (поглавито црнац, и то црн као гар). И док млађани припадник мањинске заједнице покушава да се огребе за нешто испред студентске мензе, зачуђено гледа у високог црнца; на то му припадница белачке заједнице каже „да ће и он, кад порасте, да буде тако црн“. И гледа Циганче – није да не би волео да набаци такву боју, али му је „стрепња дубља од слутње“ да од тога неће бити ништа. Али, не проговара ништа, само гледа, ћути и проси. Тај поглед, склон сам да поверујем, има ова наша половина гласачког тела што је „за Вучића“: нису ни они толико зомбирани, више би волели тако да буде него што су убеђени да је А. В. доиста Спасилац.
(Александар Лазић/Стање ствари)
