Подешавања / Settings

Када су Вука Драшковића, неуморног борца за своје добро, питали ко би га најбоље глумио у његовој неромансираној биографији – он је одговорио да би волео да га на филму играју Драган Николић или Роберт Редфорд, „ако је реч о физичкој сличности“. Далеко од заслужног грађанина Вука, ја нисам рачунао да ће ико екранизовати мој […]

Говориће: Слободан Антонић Зоран Чворовић Владимир Димитријевић Никола Н. Живковић Александар Лазић те уредници, сарадници, добротвори и поштоваоци „Стања ствари“ Домаћин: Милорад Ђошић ДОЂИТЕ ДА СЕ УПОЗНАМО!!! „Елита је та која уздиже друштво“. Тако је говорио Рајко Ивановић, наш покојни професор социологије у престижној Ваздухопловној гимназији „Маршал Тито“ у Мостару. У већини случајева, нажалост није […]

Апел за одбрану Косова и Метохије не значи да ће издајници бити мање издајници, нажалост не гарантује ни да издајници неће издати – али показује да и ова генерација Срба живи Косовски завет

У поруци на коју нисам стигао људски да одговорим пријатељица ми дословце пише: „Толико сам разочарана, уплашена, забринута. И хтедох да те питам, шта мислиш хоће ли икад доћи крај овој невољи која нас је снашла. Ево и директор школе у коју иде мој син приступи у редове Партије, расуло на све стране.“ Чак и […]

Када сам, помало неопрезно, обећао да ће у сваком тексту бити и нешто позитивно, и то баш у првом одељку (да се лакше препозна да је заиста позитивно), имао сам одступницу у идеји да увек „могу узети нешто из славне историје“.

Нема се куд – ове недеље морам кренути нечим позитивним. И бејах се тврдо намерачио, кад оно генсека НАТО-а хлебом и сољу дочека бивши генсек СРС-а. Да парафразирам Сиорана: „Како се савладати, како загосподарити собом, кад човек долази из земље где представнике џелата дочекују као најмилије?“

Није обичај да се ја бавим тзв. геополитичким темама, а био сам и (макар себи) обећао да ће сваки први одељак ове серије текстова бити нешто позитивно. Али напади у Паризу ипак надкриљују остале теме, чак и овде где смо традиционално забављени нашим јадом.

Боравак Александра Вучића у Москви свакако је у најужем избору за догађај претходне седмице: шта је тамо тачно радио и договорио – осим што је Путину плакао јер Приштина не испуњава договор који је Београд потписао у Бриселу – за сада није могуће рећи ако се (као потписник ове осматрачнице) бавите анализом само објављених информација.

Отворено признајем да нерадо пишем о Петом октобру. Разлози су многобројни: прежвакана је то прича, не бих да се сећам очајне (како на државном тако и на породичном плану) славне прошлости с краја двадесетог века – а и писаније нужно мора захватити покојног Слободана Милошевића, о којем сам рекао/написао шта сам имао док је био у снази, животу и на власти.

„Успели смо да у јавном мњењу поистоветимо Србе и нацисте, погодили смо право у мету. Задатак је био сложен, нико није разумео шта се догађа у Југославији и, да вам отворено кажем, већина Американаца питала се у којој се афричкој земљи налази Босна, али једним потезом успели смо да ствар поједноставимо, да је прикажемо као причу о добрим и злим момцима.“

Дакле, како у овом трену ствари стоје – поновљени избори за државу Косово ће успети. Ако буде тако, то ће показати да су и косовски Срби дигли руке од себе. Није им замерити: пре тога су то учинили сви остали, укључујући и Русију. Када су 12. новембра званични медији пренели саопштење Вулина (опет он!) да је “руски функционер Пјотр Иванцов позвао Србе да изађу на изборе на КиМ” – неки алтернативни медији су то прогласили манипулацијом властодржаца. Зато се огласила и руска амбасада у Београду и у свом саопштењу, дипломатски увијено али довољно јасно, потврдила Вулинове речи: “Подржавамо напоре руководства Србије у питању косовског регулисања, као и споразуме у процесу дијалога Београд-Приштина. У пуном капацитету то се односи на питања, везана за одржавање избора на Косову, формирање Заједнице српских општина на основу резултата ових избора.”