Весна Пешић: Ђилас премијер

21:51 14.04.2022.

Владу ће вероватно направити СНС, ССП и мањине. Некорумпиране проевропске групације ће се неминовно наћи у ситуацији да подржавају неке потезе Владе, пре свега увођење санкција Русији

Тешко је отети се утиску да је излазност на изборе значајно потцењена. Колоне гласача су се сјатиле на бирачка места, барем у Београду. Дуго нисмо видели такву гужву на биралиштима. Једино алтернативно објашњење било би да је гласање било недопустиво лоше организовано, што само по себи баца сенку на резултате.

И према објављеним резултатима, СНС се доста окрунио и изгубио велики број гласача који су се готово равномерно распршили на све преостале партије и коалиције. „Главна опозиција“, коалиција Уједињени, готово да није профитирала од тог пада рејтинга владајуће странке и забележила је доста скроман резултат показавши да није у стању да капитализује на грешкама противника. То су два главна губитника 3. априла; сви остали су, разумљиво, задовољни постигнутим.

Показало се да је распад ДС-а ненадокнадив губитак за српске демократске и проевропске снаге. Десетогодишње растакање једне снажне, организоване и професионализоване странке је демократски опредељене грађане учинило сирочићима. Чини се да је управо то оно што некадашњи бирачи ДС-а највише замерају својим некадашњим лидерима, више него грешке које су чинили док су били на власти. Тај сегмент бирачког тела је фрагментиран на десетак групација које никако не успевају да се организационо и идејно консолидују и пруже праву алтернативу СНС-у. Најгоре је то што се чини да смо доста далеко од стварања озбиљне политичке организације која би заступала идеје демократије и уређеног друштва.

Стабилан резултат десничарских, фашистичких и протофашистичких организација није никакво изненађење. Са врха су све време паралелно слате две поруке: једна „државна“, шатро углађена и са краватом, и друга ултранационалистичка, за коју су коришћени јутарњи програми на Пинку и Хепију, као и улични мурали и фашистичке фаланге, којима су преплављени нарочито Врачар и Лиман. Због тога нема никакве сумње да су те странке под директном контролом власти, као замена за већ олињале и уморне радикале, који се баш згодно јављају подељени са три, тек да им случајно ништа безобразно не би пало на памет.

Такође је јасно да је Београд одбацио напредњачку власт и њен вишегодишњи јарам. Да је бирачима била понуђена нека боља алтернатива, пораз СНС-а би сасвим сигурно био јасан и убедљив.

Међутим, постизборни догађаји су засенили саме изборе. Од затварања биралишта и обраћања јавности главних актера почела је да се назире једна потпуно нова реалност. Председник није поменуо СПС као могућег коалиционог партнера (касније смо сазнали да га је Дачић узалуд звао чак 12 пута), констатовао је да је Србија скренула удесно услед рата у Украјини, али је приметио и да су лошије прошла два актера, а то су СНС и Ђиласова коалиција који су се међусобно нападали док су се остали тиме користили. Затим је Зорана Михајловић изјавила да зна „ко неће бити премијер“, да би убрзо уследио и јавни ТВ флерт два заклета противника, који је довео и до званичног састанка на Андрићевом венцу.

Чини се да је на помолу ново прекомпоновање политичке сцене, а разговор о понављању избора у Београду звучи само као изговор, док је примарни циљ да полако почнемо да се навикавамо на нови двојац. Премијерка је напрасно постала „Ана из Јаркова“, Вулин изгледа иде у Кину, док Шапића ни Шерлок Холмс не може да пронађе и не треба да се зачудимо ако се у Немањиној појаве неки сасвим нови људи. Рат у Украјини је из корена променио важну датост у српској унутрашњој политици, а то је спољни фактор. Седење на више столица више не долази у обзир и Србији је потребна нова влада, која ће бити прихватљива за трећег коалиционог партнера, који је дан пред изборе слетео у Београд. Избор је очигледно пао на Драгана Ђиласа, који је ионако вероватно већ уморан од опозиционарења и чекања Годоа. А председник је више пута показао склоност ка бившем кадру „жутих“, од Малог преко Весића, па ево сад до Ђиласа.

Владу ће вероватно направити СНС, ССП и мањине, и у њој ће бити пуно „нестраначких личности“. Она ће комотно засести у центар и разјурити ка међусобно удаљеној маргини како десничарске сателите (који ће сасвим сигурно дисциплиновано одиграти своју улогу – на крају крајева вежбају је већ деценијама) тако и аутентичне и некорумпиране проевропске групације, атомизоване и нејаке, који ће се неминовно наћи у ситуацији да у одређеном броју случајева подржавају неке потезе Владе, пре свега увођење санкција Русији, док истовремено трпе терор десничара и ниподаштавање од стране власти.

Проевропска опозиција је збуњена и као да није свесна шта се догађа. Она је расцепкана, неорганизована и нема јасно дефинисану политику, ни лидера око којих би се утегли и спремили за борбу. Док ми бројимо оно што вероватно ни бог отац не би пребројао, на другој страни су карте изгледа већ подељене.