Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Да ли је данашња српска власт била прва од Туниса до Сирије која се ставила у службу рушилаца сопствене државе?
Четрнаестомесечни сиријски рат улази у још један од својих климакса, док из Вашингтона и осталих западних престоница покушавају да у тој земљи понове сценарио из Ирака. Наиме, светски медији преплављени су информацијама о томе да су регуларне сиријске снаге под командом Башара ал Асада у борби против прозападних побуњеника користиле бојне отрове, што би требало да, баш као у Ираку 2003. године, буде оправдање за покретње војне интервениције западних снага. Иако је чак и сам Барак Обама изјавио како „нема доказа да се ради о нападу хемијским оружјем“, то га, по свој прилици, није спречило да у понедељак телефоном разговара са руским председником Владимиром Путином, који се од почетка сукоба опире америчким предлозима о директном мешању западног оружја у сиријски конфикт.
Готово невероватан отпор Асадових снага прозападним побуњеницима из Ослободилачке армије Сирије, којима директно помаже и турска авијација, већ више пута је одложио на Западу планирани пад сиријског лидера. Та чињеница веома фрустрира лидере у западним метрополама, који се већ дуго нису сусрели са том врстом отпора. Фрустрације су утолико веће што је Западу ова победа потребна у времену када се суочава са великом економском и системском кризом и када му је веома потребно да манифестује моћ којом би показао како се, упркос свему, однос снага у свету није променио.
Тај проблем, који за западне силе постаје нерешив, утолико је болнији што уз Сирију као најоданији сарадник стоји Русија, чија подршка је један од кључних узрока Асадове жилавости. Наравно, Сирија јесте од стратешке важности за Русију, али чини се да то није све чиме се може објаснити толика оданост Москве Дамаску. Рекло би се да објашњење лежи и у томе што је Асад, за разлику од Гадафија и неких других лидера које је помело „арапско пролеће“ на време научио лекцију постмодерне политике и није на међунардном плану афирмисао мултивекторску оријентацију своје земље, него се доказао као веома веран савезник Москве, којој у том случају није било тешко да му помогне.
Косовска обука
Са друге стране, прозападни сиријски побуњеници све више се показују као пропала инвестиција западних сила. Већ дуго на терену нису остварили никакав опипљив војни успех нити су успели, како је била намера, да изнутра подрију Асадов војни и државни апарат. То се свакако може сматрати разлогом новог Обаминог нестпљења и жеље да сукоб заврши директном интервенцијом западних снага.
Ратна неделотворност сиријских снага налагала је да се у тај рат укључи готово сва интернационална неформална логистика. У српској штампи прилично незапажено су прошле вести о учешћу албанских бораца из Србије и Албаније на страни сиријских побуњеника у борбама против регуларне армије. Наиме, како су објавили приштински медији, десеторица албанских бораца погинули су борећи се на страни побуњеника – осморица убијених су, наводи се, са Косова, из Прешевске долине и Албаније, док су двојица држављани Сирије пореклом са Косова. Последњи убијени Мухамет Копрова (22), пореклом из околине Косовске Митровице, био је део екстремне верске групе вахабита, а у Сирију је отишао из Шведске, где је живео са породицом.
Веома брзо се, међутим, показало да ту није реч само о фанатизованим религиозним деспарадосима, већ о умешаности у сиријски рат приштински власти Хашима Тачија. Наиме, сиријски побуњеници захтевали су помоћ Ослободилачке војске Косова у борби за збацивање Ел Асада, а Дамаск би заузврат после Асадовог пада признао независност Косова. Тако је је 26. априла гласио предлог Амара Абдулхамида, активисте сиријских побуњеника у егзилу и шефа трочлане делегације која је током априла посетила Приштину, где се састала са бившим припадницима ОВК. Абдулхамида је примио и Тачијев шеф дипломатије Енвер Хоџај. Како је известила агенција АП, Абдулхамид је одао почаст Косову као новој земљи која „израња из кошмара и појављује се као држава“, и као таква може да буде инспиративан пример за сиријске побуњенике.
Још пре годину дана приштински лист на албанском језику „Експрес“ писао је да се бивши либијски побуњеници обучавају на Косовској полицијској академији у Вучитрну, где се, користећи ранији модел трансформације ОВК, припремају за прелазак у полицијске снаге.
На страни непријатеља
За то време агенција АП тврди да су западне обавештајне службе озбиљно забринуте због могућности да побуну у Сирији преузму радикални исламисти. Такав развој ситуације, тврди се, био је готово известан пошто је разбуктавањем побуне у Сирији у ту државу дошао велики број радикалних исламиста из Ирака, многих арапских држава, али и Европе. Отуда су видљиви јасни трендови исламистичке радикализације међу сиријским побуњеницима, који су почели да наплаћују рекет хришћанским породицама.
Тако је Сирија, образац секуларизма у арапском свету, грубим мешањем Запада постала поприште исламских ратника, док је некада једнако секуларно Косово постало терен за обуку исламских милитаната који се потом шаљу у рат у Сирију. Страховање западних служби показало се оправданим и у случају браће Џохара и Тамерлана Царњајева, Чечена који су извршили терористички напад на Бостонски маратон. Они, радикални исламисти, су такође прошли обуку на Западу да би се борили против руских снага у Чеченији. Отуда је разумљиво чуђење некадашњег градоначелника Њујорка Рудолфа Ђулијанија, који је на америчкој националној телевизији рекао да „није постојала никаква индиција да су чеченски екстремисти икада имали нешто птротив САД“.„Ја сам веровао да су њихови циљеви уперени и фокусирани само против Русије“, био је зачуђен Ђулијани архетипском сценом у којој се зло на крају окреће против свог творца. Отуда Ђулијанијево чуђење мало говори о браћи Царњајев, а много о нему и његовој земљи.
Исламски екстремисти погинули у Сирији, по свој прилици, обучавали су се у камповима у Албанији, на Косову и Метохији и у албанским општинама на југу Србије. Српске службе годинама су упозоравале да се слични кампови налазе и у Рашкој области. Пушка закачена о зид на Косову и Метохији, према правилима драматургије, опалила је у Србији 1998. године, и од тада није престала да опаљује, не само против Срба на Косову (више од хиљаду мртвих за 13 година после рата) него и на свим ратиштима у свету где је то било потебно и где су западне силе имале интерес. Пушка окачена о зид у Рашкој области још увек није опалила. Да ли неко сумња да ће се то догодити и где?
Наравно, све побројане чињенице Србију неумитно стављају у контекст револуција „Арапског пролећа“. Исте снаге су и у Србији, и на Северу Африке и у Централној Азији доводиле не само до обарања регуларне власти него и до распарчавања земаља у интересу западних геополитичких цљева. Својим споразумом са Тачијем Београд није само постигао сагласност са политичким спонзором тих милитантних група него је, одустајући од суверенитета државе Србије на Косову, управо на немилост таквим снагама изручио сопствене сународнике са Косова. Ако се по томе данашња Србија може ставити у контекст „арапских револуција“, онда је разложно поставити и следеће питање: да ли је српска власт – правећи споразум са Тачијем, помажући независно Косово, окретањем леђа и својим снародницима и својим савезницима и, на крају, угађајући западним силама, које су се истакле и у разарању Србије и у разарању Сирије – била прва од Туниса до Сирије која се ставила у службу рушилаца сопствене државе?
Одговор на то питање даће прво следеће отворено жариште у Србији.
