Прочитај ми чланак
Сам појам Друге Србије непосредно је везан за деведесете године и настојање одређених либерално-демократских и грађанских политичких групација да се на себи својствен начин дистанцирају и осуде политику коју је водио Слободан Милошевић. Подела на политичкој и друштвеној сцени на оне који заговарају отворени и наглашенији национални приступ у расправи о најважнијим друштвеним, политичким, културолошким и идентитетским питањима и оне који се истрајно боре против увек присутне пошасти великосрпског национализма остала је веома жива и делатна и данас. И не видим потребу да се та подела негира јер она реално постоји у нашем свакодневном политичком и друштвеном животу.
У расправама о Другој Србији потврђује се идеја Доминика Мојсија да у „Данашњем свету борба за идентитет заменила је идеологију. Нада је вера у сопствени идентитет, у способност позитивне интеграције са светом. Зато је и све разуђеније поље идентитета постало главно поприште идеолошких контроверзи, тумачења и борби не само наше новије историје већ се у исто време отварају многа значајна питања везана за конституисање, обликовање и функционисање српског националног идентитета који треба разградити у политичкој реторти Друге Србије користећи методе деконтаминације, денацификације и демитологизације српске историје. Тодор Куљић у једном тексту јасно показује на који начин треба приступити овој структурној демонтажи нашег националног идентитета. Шта чинити. Омекшавати хегемоно националистичко памћење које је монолошки организовано јер је чувају хигијеничари националног идентитета. Нација јесте заједница сећања, али је и заједница заборава. Почива на домишљеним и измишљеним националним митовима“.
Али спремни су зато хигијеничари и деконтаминатори Друге Србије да искористе сваку повољну прилику да омекшају хегемонистичко националистичко памћење јер је оно по њима најтврђа брана у разградњи српског националног идентитета чему су они тако предано посвећени. При томе „њима одговара само криза, то је хумус који их држи. Те организације су зло које се храни најгорим што постоји у друштву“, како указује Слободан Самарџић. Једно од суштинских питања које се јавља у политичком и културолошком разматрању улоге Друге Србије је садржано у суштинском расправљању односа националног и демократског. За идеологе Друге Србије та два појма се апсолутно искључују иако је грађанско друштво за чије принципе се они залажу управо и настало као резултат не само деловања демократских принципа већ и као последица историјског буђења народа и стварања нација у великим грађанским покретима и револуцијама. Сада смо дошли у парадоксалну ситуацију да се одбрана националног идентитета и националних интереса сврстава у неприхватљиви и прокажени национализам.
Историчар Душан Батаковић је још 1992. године јасно указао на постојање овог друштвеног размеђа. “Бреме историјске одговорности пада на онај део српске интелигенције који је био спреман да демократију жртвује националним циљевима и тако се искупи за грехе из младости када је нацију жртвовао идеологији. Додатну одговорност сноси тзв „космополитска интелигенција“ која је у суштини инфериорна (они не знају да је српски национализам шала према оном који краси Немце, Французе или Енглезе, а о Американцимја да и не говоримо због једног департмана величине Книнске крајине Француска би на пример заратила са целим светом). Идеологија “људских права“ и „права на самоопредељење“ само су покриће за сасвим прозаичне тежње за политичком и економском доминацијом на одређеним просторима“. Управо залагања ове иделошке групације која делују као ексклузивна и посвећена политичка групација за заштиту и заступање људских права служе као главна одредница у коришћењу политичке коректности у овладавању што ширим и утицајнијим друштвеним простором и институцијама у коме ће они деловати (што и сада чине) као неприкосновени арбитри у заступању своје основне политичке и идеолошке позиције да је Србија земља у којој се не може никако успоставити, а ни функционисати уравнотежен и делотворан однос националног идентитета и демократских начела у организовању друштвене заједнице.
Зато је идеологија политичке коректности у ствари заменила некадашње процесе идејне и политичке диференцијације када се тражила политичка и идејна подобност и будност као услов да се остане у владајућим токовима тадашње политичке јавности. Управо је унутар Друге Србије створен корпус идеја, начина говора и идеолошких аксиома који обележавају њихову границу политичке коректности која не сме да се пређе ако се жели остати у посвећеном кругу нове идеолошке и политичке подобности. Јер свако прелажење овако успостављене и тумачене границе одређеног аутора аутоматски сврстава у табор српских националиста, антимодерниста, митомана, антиевропејца и ксенофоба. Свакако да одређена граница пристојности, озбиљно образложене аргументације и поштовања принципа толеранције и различитог мишљења нужно мора да постоји, али је од посебне важности ко и на какав начин поставља ове норме политичке коректности. И што је још важније ко себе представља као њиховог неприкосновеног арбитра, тумача и чувара.
Који су то аксиоми политичке коректности Друге Србије чији је она креатор и верни следбеник.
1. Србија је отпочела ратове који су довели до разбијања југословенске социјалистичке федералне државе.
2. Србија није спремна да се суочи са злочинима почињеним у тим ратовима, а самим тим и са својом недавном прошлошћу, а не прихвата ни своју колективну одговорност за југословенску трагедију.
3. Свако позивање на злочине почињене над Србима сматра се за покушај њиховог релативизовања и негирања улоге Србије, јер свако треба пре свега да се суочи са злочинима почињеним у име његовог народа.
4. Србија не прихвата оптужбе да је била агресор у ратовима за југословенско наслеђе и да је учествовала у удруженом злочиначком подухвату, а самим тим и принцип колективне кривице који јој се непрестано намеће.
5. Народњаштво, популизам и склоност подаништву и прихватању ауторитарног начина владавине само су једна од манифестација српског национализма који и даље опстаје као једина идеологија
6. Србија остаје и даље највећи реметилачки фактор и главна препрека за успостављање добросуседских односа.
7. Неспособност Србије да схвати да је пао Берлински зид и неспремност за прихватање модернизације и европских вредности.
8. Неспремност за превладавање доминантне митоманске свести и робовање историјским заблудама и илузијама.
9. Негирање антифашизма и рехабилитација великосрпске идологије а чак се говори и о српском нацизму.
10. Толерисање говора мржње и подстицање агресивног национализма обележавају политички живот Србије.
11. Непоштовање мањинских и људских права.
12. Фаталистичка везаност за косовски мит и неприхватање реалности.
13. Несхватање и неприхватање улоге невладиног сектора.
14. Србија је у константном порицању.
15. Срби себе сматрају највећим жртвама и непрестано подстичу процес самовиктимизације.
16. Нужност пацификације, деконтаминације и денацификације Србије.
Расправе са овако постављеним концептом политичке коректности чине и главне теме у сучељавању различитих схватања грађанског друштва, невладиног сектора и успостављања модерне идентитетске матрице. Неопходно је да се укаже на једностраност, пристрасност и необјективност испољену приликом конструисања овако постављених аксиома политичке коректности Друге Србије (којих има више него што сам их ја овом приликом набројао), али и да се постави врло једноставно питање? Зашто нема озбиљног и аргументованог дијалога о најважнијим питањима у нашем друштву. Парадоксална је чињеница да управо они који се тако здушно и истрајно залажу за либералне и европске вредности толеранције и поштовање људских права нису спремни на дијалог већ стварају концентричне кругове у којима се они сигурно и заштићено крећу, позивајући се при томе на одбрану идеја политичке коректности. За мене је посебно интересантно ексклузивно право које су стекли најистакнутији борци и боркиње за људска права и противници говора мржње којима се толеришу и њајгрубљи изливи нетолеранције, увреда, идеолошких дисквалификација и личних дифамација. Али они су представници Друге Србије и дозвољено им је јер служе вишем идеолошком и политичком циљу одбране политичке коректности и европских вредности да се користе отвореним говором мржње и нетолеранције. Навешћу само неколико примера.
Јања Беч-Нојман (поводом прославе дана Републике Српске): “Та прослава мени значи један облик порицања. Личи ми, ако бих то визуелно исказала, на једну хијену која се храни мртвима, а не живима, која се цери, а низ лице јој цуре крваве слине“. Динко Глухоњић: „Они не бацају петарде у хаусторе или пред комшије, они петарде, топовске ударе, динамите, бацају једни на друге. И силно уживају у томе. Слине, балаве, мало им је, иако се на све стране дими и пуши и осећа се мирис барута у ваздуху. Они би, нема сумње, у руке узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче… само да доврше покољ који су им очеви започели“. Бора Ћосић: „Јер је још на почетку било јасно да је режим у Србији обновио у смањеним оквирима паневропску агресију Хитлерову. Па тамо где су под нацистичком чизмом падале једне за другом земље Европе у нашој домовини падале су поједине области, покрајине и републике. А када се неко тако понаша, дакле нацистички, разумно је да након свега долази до процеса који се може назвати денацификацијом . Ја нисам био за бомбардовање, него за инвазију. Онакву какву су савезници извели на дан Д у Нормандији. Један мој некадашњи пријатељ ионако је оценио мој маргинални боравак у Београду 1988. године кобном грешком. Трудићу се да то не поновим“. Александар Секуловић: „Да закључимо: кривицу за исељавање Срба из Хрватске сноси српска теза о немогућности заједничког живота Срба и Хрвата и српска теорија скандинивизације. Отуда њихове жалопојке и неумерено преувеличавање страдања које су доживели има пре свега за циљ да пажњу јавности скрене са онога што је био узрок рата и почетак ланчаног низа догађаја у којима је њихово исељење било само завршни и неизбежни циљ“. Бојан Тончић „У атмосфери најављеног линча најлогичније је било да се огласи и први човек Српске православне цркве, клерофашистичке владине организације и јединог корисника неразумно високог дела буџета који о потрошеном новцу грађана не мора да даје никакве, чак ни фалсификоване рачуне. Удружења из чијег шињела су настали сви десни и деснији мутанти утемељитељи и пропагатори аутентичног српског фашизма“. Никола Самарџић: “Српска култура је ђубриште најприземнијих идеја и гротескне, привинцијалне надарености, кад је има. Она би да преуреди свет који не разуме, и који за њу, у најбољем случају, не мари. И с лева и с десна, својом памећу ситних сељака, планчана, шверцера и коњокрадица својих кољачких утопија, она предводи крсташки рат против науке, знања,разума, цивилизације, технологија, суседа и светског капитализма. И њено историјско наслеђе окупано свежом крвљу њених најновијих жртава. Она је сва за укидање и ресетовање,ако, заиста, уопште постоји“.
Тако смо добили још радикалније одређење српске културе (као посебан „научни допринос“) која се сада овако посрнула и провинцијална креће у својим кољачким утопијама окупана свежом крвљу најновијих жртава.
Да ли су се бранитељи људских права и толеранције огласили поводом овако политички коректно изнетих ставова, нису, као што се то десило много пута до сада када је у питању одбрана принципа слободног мишљења и толеранције али и права српског народа. Као што се није чуо њихов глас осуде новог таласа уништавања српских гробова на Косову, то вероватно не спада у њихову агенду одбране људских права јер они су највећи заговорници да морамо бити реални и прихватити стање на Косову без обзира на то што је оно резултат вођења политике константног насиља и притисака којима су изложени Срби у овој нашој покрајини. Њихов селективан приступ одбрани људских права, принципа толеранције и осуде говора мржње без обзира на то ко га користи и којој интелектуалној и политичкој групацији да припада је константа њиховог јавног и политичког деловања. Али веома је важно да се држимо основног демократског начела да одбрана фундаменталних демократских и цивилизацијских принципа не трпи изузетке ако се заиста залажемо за демократски устројено друштво и поштовање елементарног људског достојанства.
(НСПМ)
