Прочитај ми чланак
Хаг — Бивши командант Унпрофора Руперт Смит негирао је у Хагу, током суђења Ратку Младићу, да су међународне снаге у БиХ 1995. биле пристрасне против босанских Срба.
Младићев бранилац Драган Иветић тврдио је да је Смит одлуку о бомбардовању Војске Републике Српске, после друге експлозије на сарајевској пијаци Маркале у августу 1995, донео без пресудног доказа о кривици српске стране, на основу „на брзину“ добијених и „непотпуних информација“.
„Био сам и остао потпуно уверен у моју тадашњу одлуку“, узвратио је Смит, понављајући да је, после разматрања свих доступних извештаја о истрази на Маркалама, закључио да је граната на пијацу долетела из правца на којем су били положаји ВРС.
Упитан да ли је у обзир узео и налаз руског пуковника Унпрофора Андреја Демуренка по којем граната није могла бити испаљена с положаја ВРС, Смит је одговорио потврдно, наглашавајући да се с тим налазом није сагласио зато што није био заснован на свим расположивим информацијама.
Одлуку да због тога затражи ваздушне нападе на ВРС, Смит је, како је објаснио, донео на основу закључака Лондонске конференције из јула 1995. по којима је сваки напад на заштићене зоне узроковао НАТО ударе. О тим закључцима, по Смитовим речима, на време је био обавештен и генерал Младић.
Према оптужници која генерала Младића терети за терорисање становништва Сарајева артиљеријским и снајперским нападима, та граната убила је 43 особе, а убила 75 грађана.
Одговарајући на питања одбране, генерал Смит је посведочио и да је на мети ваздушних удара НАТО-а против српских снага, који су уследили после Маркала, било и село код Калиновика у којем су сахрањени родитељи генерала Младића.
Сврха тог напада била је да се покаже како „Младић није у стању ни да заштити посмртне остатке својих родитеља“, потврдио је Смит, пошто је бранилац Иветић то цитирао из његове књиге „Употреба силе“ (Utility of the use of force). Ту информацију Унпрофор је, у време напада, дао и сарајевској штампи.
Смит је остао при свом коментару датом на суђењу Радовану Караџићу: „Ако се генерал Младић осетио пониженим, требало је само да заустави своју војску“. На сугестију браниоца да је то личило на „лични сукоб“ њега и Младића, Смит је одговорио: „Да, у смислу да сам ја настојао да га натерам да се предомисли“.
Бранилац Иветић сугерисао је да Унпрофор није демилитаризовао муслиманске енклаве у источној Босни – Сребреницу, Жепу и Горажде – иако му је то била дужност према споразуму о проглашењу енклава за „сигурне зоне УН“, потписаном 1993.
Потврђујући да енклаве нису биле демилитаризоване и да је Армија БиХ из њих покретала нападе, британски генерал је, међутим, назначио да разоружавање није било задатак Унпрофора, већ самих зараћених страна, а да су „плави шлемови“ били задужени да буду „сведок“ тог процеса.
„Деловање Унпрофора било је апсолутно зависно од понашања зараћених страна“, казао је Смит. Одговарајући на питања Младићевог адвоката, Смит је потврдио да је у фебруару 1995. знао за „бар једну“ испоруку оружја и опреме Армији БиХ преко тузланског аеродрома око чега је дошло до „напетости“ између Унпрофора и НАТО, који је негирао да су авиони слетали у Тузлу.
Армија БиХ је у једном случају спречила припаднике Унпрофора да прегледају авион, посведочио је Смит. На Иветићево питање да ли је због тога запретио властима у Сарајеву ваздушним ударима НАТО-а, одговорио је негативно.
Суђење Младићу биће настављено сутра, исказом следећег сведока оптужбе. Бивши командант ВРС оптужен је и за геноцид у Сребреници и још седам босанских општина, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ и узимање за таоце „плавих шлемова“ УН, 1992-95.
(Бета)
