Pročitaj mi članakI film „Branio sam Mladu Bosnu“ razotkriva odnos zapada prema ključnom narodu Balkana
У мору ТВ-канала на каблу налетих на филм Срђана Кољевића Бранио сам Младу Босну (2014). Филм враћа на константу комишијских међунационалних односа у земљи Босни у кризним временима, тј. на односе народа на Балкану. И на константу односа Запада према Србима као кључном народу на Балкану.
Филм почиње из 1941, кад су се у Загребу сетили греха Рудолфа Цистлера из 1914. и привели га у тамницу са похапшеним грађанима „независне хрватске државе“ – Србима.
Цистлер је као правник у потрази за послом јуна 1914. из Загреба приспео у Сарајево. И сплетом околности је као приправник у канцеларији српског адвоката Милана Сршкића постао један од бранилаца Младобосанаца.
Његов проблем бејаше што се правне науке, научене на Универзитету у Бечу, држао као пијан плота. Те је логично правно оспорио да суд може Младобосанцима судити за „убиство престолонаследника“, јер закон у анкетираној Босни није познавао посебну заштиту престолонаследника, нити оптужбу за велеиздају.
Пошто је у том трену аустро-угарском царству право требало колик лањски снег, двадесетчетворогдишњи Цистлер је третиран као младоаустроугарин. Протеран је из Сарајева 24 сата пошто су објављене пресуде.
Цистлерови брањеници (Вељко Чубриловић, Васо Чубриловић, Иво Крањчевић и Неђо Керовић) знали су да у бечку правду – не треба веровати. И то није било оспоравања бечке правне школе, већ – разумевање реалности.
Бечу су Срби били проблем као народ несклон да прихвати живот у царевини. У таквим стварима не вреде много ни позивања на рационалност. Просто, Срби су имали државу Србију, углавном по европеизму мало упоредиву са Аустро-Угарском, али је она била њихов Пијемнот у који су учитавали Слободу и Правду, бољи живот – и све идеално и често реално недостижно.
Наравно, било је међу Србима оних којима је „домовина тамо где ми је добро“ или су се држали оног „изнад свега је интерес“. Тога има увек и биће, али никад није апсолутна мисао у људском бићу.
И иако је Анексиона криза (од октобра 1908.) подигла температуру болесном европском континенту, свакодневни живот у Босни и Херцеговини одржавао се мирним.
Све се клатило на компромису – показивању лојалности Цару а „међу најжешћим присталицама анексије била (је) све утицајнија елита српских трговаца у градовима, нарочито у Сарајеву, али и у Бањалуци и Мостару“. И црквени врх је држао да је „свака власт од Бога“ па је „Евгеније Летица, митрополит Српске православне цркве у Сарајеву, чак служио благодарење у част анексије“.
И баш том приликом, забележио је Владимир Дедијер у својој у свету релевантној књизи Сарајево 1914, дошло је до знаковитог „инцидента“. Један сведок записа да кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски, клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем. Били су то малишани сарајевске гимназије“.
Тај млади свет је био со нације и из њих је исклијала Млада Босна. Било их је мало на виделу, али су представљали већинско расположење.
У оне који су у јуну 1914. „изгубили“ могао би се убројити и Цистлеров послодавац адвокат Милан Сршкић (1880-1937), Србин, рођен у Београду а студије права завршио у Бечу па посао започео у Сарајеву. Он је, ако је веровати филму који је заснован на аутентичним сведочанствима, саветовао Цистлера да не претерује. Дакле, пре посао него „српска ствар“.
Како је аустријска „правна држава“ у том часу давала за право свима онима који су одлучили да по „праведном беса и нетрпељивости“ српске ствари по српским кућама опљачкају и бацају кроз прозор – тако је постајало јасно да је и лојалним Србима боље да се повуку. Поменути Сршкић је побегао у Русију, али се вратио у родни Београд „ради организовања избеглица из Аустроугарске монархије у једну политичку групу са циљем да пропагира југословенске идеје у иностранству“.
„Југословенске идеје“ су у том времену подразумевале да Србија може постати центар ослобођења Јужних Словена. Сршкић је после у јужнословенској краљевини постао политичар од формата – од посланика до министра.
Млада Босна је слика тог времена и историјског детерминизма. Већина су били Срби, али су се око њих окупљале и друге националности које су своју идеју ослобођења могле да повежу са успостављањем државе Срба.
Данас друге нације нерадо помињу да су и њихови синови били чланови те широм света знане организације. Она је данас – само српска.
Ово није прича о Југославији и њеним проблемима кад су се Јужни Словени нашли у једној држави.
У једном тренутку је изгледало да се оне сцене како их њихове комшије малтретирају и пљачкају зато што су Срби – неће поновити. Али, то није било реално. За само две деценије, 1941. у Сарајеву су виђене истоветне сцене с оним из 1914-те (Иво Андрић ће 1947. о тој забаченој реалности написати онеспокојавајућу приповетку Писмо из 1920.) .
Држава која је настала око узвишених младобосанских идеја распала се у парампарчад. Иста подела улога: сви на истој страни – уз скуте моћнијег Хитлера, а само Срби и одвојени и одбачени.
Десио се 27. март у Београду. Хитлер је побеснео, Енглези су се обрадовали, а спрски народ је опет – помоћ, некакву нико није знао какву – очекивао од Руса. Црвених, али Руса.
Како је после писао Жарко Видовић, док су лежали у тамници, једина нада која их је одржавала бејаху Руси!
Тако су и комунисти 1941. подизали устанак у Србији. Не, није се тај устанак, кога је предводио Хрват Ј.Б. Тито, могао планирати на незнатном броју комуниста и скојеваца, он је носио поруку да су они – руски, а што је српски народ сматрао кључном чињеницом.
После Ужичке републике (од краја септембра до краја новембра 1941.) због јаке четничке конкуренције комунисти су отишли преко Дрине – НДХ је била толико сурова и убилачка према Србима да је устанак био неизбежан.
Српски устанак.
Комунисти су као организовани и дисциплиновани могли да учествују у борбама. И били су руски! Да не кажемо Стаљинови.
У историјским причама „шта би било да је било“ понекад се проиграва сценарио – да смо на Јалти припали англосаксонцима Југославија би била…
Нисмо припали, што је у ширем, последица чињенице да је највећи народ међу Јужним Словенима проруски, без обзира што је влада у избеглиштву (претежно српска) била у Лондону и под патронатом Черчилове владе. Црвена армија је била тег који је одредио нашу послератну државу.
Направљен је још један јужнословенски круг, од 1945 до 1992, и све „оно“ се поново појавило – обновили су се сукоби „око нерешених питања који су прерасли у међуетничке оружане сукобе од 1991. и довели довели до распада СФРЈ 1992. године.
Ратни сукоби су били мањи у Словенији средином 1991, а у Хрватској (1991—1995) и Босни и Херцеговини (1992—1995) прерасли су у грађанске ратове са десетинама хиљада мртвих. Грађански рат на Косову 1998—1999. може се посматрати као наставак грађанских ратова у Југославији и њеног насилног распада који је почео средином 1991.“
Оне 1991. у основи све је било као и 1914. и 1941. А како би другачије и могло бити?
Само су се географски померили центри одлучивања. После Беча, па Берлина сад је командно место пресељено у Вашингтон.
Променило се од тих деведесетих шест америчких председника (Џорџ Буш старији, Бил Клинтон, Џорџ Буш млађи, Барак Обама, Доналд Трамп, Џо Бјаден) и шта? Ништа.
Ништа се није мењало. Комшије су упрегнуте у „грађански притисак“ и сваки други притисак против Срба – а из централа стално стижу лекције, даљна одузимања суверенитета и територије.
Ко год да је на власти, па и Анте Павелић да је однекуд доведен, схватио би да су „пријатељски односи“ Запада према Србији о којима се прича – непријатељски. Или, бар би могао да се понаша као да – нису пријатељски.
Чини се да морамо да разумевамо да је идеја владајућих елита из Београда – од симболичког 5. октобра 2000. – да покушавају да ступајући „европским путем“ јаве Западу и нашим суседима како ће бити кооперативни – потпуна илузија.
Само промене на међународном плану могу утицати на то суморно стање. Наравно, пошто Запад стално без разумног циља притиска највећи народ ништа се не може се покренути ни у региону.
Зато, сем нових граница и приправљања неоколонијалног политичког система који ће омогућити легализовану пљачку – ништа се не мења на боље.
Могуће је заваравати се, привремено, неким „отварањем“ поглавља на „путу за Европу“… То је комедија без сценарија. Али суморно је трећину века слушати плаћене бирократе који као пуњене птице слећу из Брисела, Берлина, Париза, Лондона и булазне о преспективама и неиспуњеним критеријумима…
Мало ко се данас може уопште сетити тих ликова и њихових безначајних имена. Али последице нас ударају у главу.
Свет се мења, а они који представљају Србе корачају као да су усмерени упутима из Домановићевог „Вође“. Нико не зна докле се стигло ни кад ће ветрови стати. Као рефрен несрпске песме одјекују команде америчких амбасадора који се криве као мамурни пијанци и диктирају бесмислице у које ни они не верују. Али знају да могу.
Да, стварно, ако се ухватимо историјских паралела, „европски пут“ одавно личи као да се Србија с почетка прошлог века гурала да постане део Аустро-Угарске. Зна се да ће да изгуби све, али верује да је то најбоље!?
Потпуно бесмислено. Као што Аустро-Угарска није имала поверење у Србе, тако ни Европска унија не може прећи ту линију из колективног подсвесног. Није могла трећину века.
Не знам колико пута је на различитим нивоима речено да Србија никад неће ући у ЕУ! Па, ваљда је то доста и за највећи регионални експеримент.
Хитлерова идеја о „новој Европи“ и упостављању „европске породице народа“ нестала је кад су се повукле окупационе јединице. И прадоксално, Хитлер према Србима није био мање отворен за место на Европском Југоистоку него шест амерички председника.
На крају, амерички „успеси“ у геополитичком терорисању Срба су половични. И све су расклиматаније те конструкције.
А стварност се разлива у регион без решења.
Београд јесте једини велеград на простору између Цариграда и царствујушчег Беча и од њега се не може очекивати да буде копирград.
Чему би такав служио?
И, ма шта српске комшије говориле у време ове „меке окупације“, Београд је центар овог региона. Све операције да се то промени за трећину века су се истопиле. Политика претварања Београда у сенку је бесмислена. И штетна за читав регион. А не види се да то Бајден и фон дер Лајен могу разумети, а посебно да могу нешто учинити да лед крене.
Већина у српском народу, као и увек у преломним тренуцима, верује ex oriente lux – што страшно нервира Кростофера Хила, Кристијана Шмита и остале окупационе управнике.
Кад би се они успели представити као партнери који држе до реалности, све би за све било много боље. Али такве памети нема на видику. И изгледа: глупо очекивати је.
Српско национално веће КиМ: Вучић ради на томе да Русија укине подршку Србији у УНhttps://t.co/nuLynGFQic
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 10, 2024
