Pročitaj mi članakZar je moguće da zbog jedne sumnjive Srebrenice u zapećku ostanu toliki Indijanci, Aboridžini, 28 miliona Slovena, 6 miliona Jevreja, 5 miliona Indusa, 2 miliona Jermena, milion Srba…
Зар је могуће да због једне сумњиве Сребренице у запећку остану толики Индијанци, Абориџини, 28 милиона Словена, 6 милиона Јевреја, 5 милиона Индуса, 2 милиона Јермена, милион Срба…
Када би почетно слово свог презимена заменио словом „Ш“, презивао бих се – Грухоњић.
Имао бих кратке ноге и све тупавији поглед. Можда би ме, као таквог, његова екселенција амбасадор Хил, чак и загрлио.
На њега би се, уколико би било среће, можда надовезала и некад прва дама, уважена Хил-ари Хил – тон. Такав загрљај би можда могао бити и занимљив и пожељан. Као кад су уз ТВ пренос и бурне аплаузе грлили Бин Ладена, Чаушеског, Садама Хусеина, Милошевића, Гадафија… Због тога бела умало да постане црвена кућа са фењерима у истој боји.
И све тако док се не би појавио и неки нови Хил – тер. Овог пута без брчића и уздигнуте руке. Ако би уздигао руку у знак поздрава, чиме би ме загрлио. Поготову ако би изостала искрена и одана помоћ дела антисрпске универзитетске интелектуалне професорске елите, васпитача наше младости коју спремају да, можда већ колико сутра, и они, уколико се угледају на своје професоре, пруже и своју руку помоћи у знак академске подршке писцима антисрпских резолуција.
Од те исте руке је, додуше и уз свесрдну помоћ неких нама ближих руку из непосредног околиша, страдало на стотине хиљада Срба, оба пола, због родне равноправности, и деце без обзира на пол, узраст и боју коже. Основни услов је да су Срби. А као шлаг на торту том немоћном збору додавани су Јевреји и Роми.
И сада ти исти Немци и извесни Руандови уз Турску, Француску, Шпанију, Португалију, Холандију, Белгију и, наравно, неизоставну Вееелику Британију, пишу нацрт Резолуције о наводном геноциду у Сребреници да би се преосталим Србима наметнула још једна наногица јер, и поред свих притисака, они – иако су Срби – и даље корачају усправно, што је, по мишљењу уважене министарке Аналене Бербок, несхватљиво и по свим правилима демократског западног света неприхватљиво.
И мене би, данас или сутра, тако геноцидног Србина, могао да загрли когод стигне и гдегод ме затекне. И то без казнених последица за покушај дављења, на шта сваки загрљај са те стране и са много страсти може, не дај Боже, заличити.
Само да не налетим на учеснике Параде поноса. Њихов поносан загрљај би ми тако тешко пао да ми не би помогли ни разноразни Хилови, ни уважени професори бранитељи, па, можда, чак ни праве прве и тако редом даме лепог изгледа, пријатног мириса и изванредно бљештаво белих имплатантних зуба.
Тек би такви загрљаји били право и страствено хиловање.
Можда би ми, надам се, а нада увек умире задња, али нажалост ипак умире, од помоћи могла бити једино вештачка интелигенција. Све док се не докаже да је од ње вештачке, њихова природна глупост много јача и у свему супериорнија.
То је судбина која чека сваког припадника геноцидног народа, најзад пронађеног и доказаног и поред толико неуспешних и „искрених“ покушаја да се нешто слично током дуге историје геноцидовања пронађе на планети и додели неком заслужнијем, важнијем, геноциднијем и ефикаснијем геноцидашу него што су то невешти Срби.
Као што рече мој презимењак, Срби су, не само геноцидан, него и постгеноцидан народ. Кољу и док посте.
Ту вештину, током векова стицану – настављају тужитељи са оптужбама – остављају у аманет и својој деци, коју, једном за њих згодном приликом, припадници Кју-Клукс-Кланице, назваше „белим црнчугама“. И ту се без правог знања и уз пословичну површност позваше на поруку која им стиже директно из „Светлих гробова“
Што ја почех – ти продужи
Још смо дужни – ти одужи
говоре тужитељи и припремаши текста Резолуције натруковане да се на свечаном заседању Скупштине УН Србима додели златна медаља за геноцид у Сребреници. Тужитељима Немачкој, Руанди, Турској… због чега су и сами веома тужни, стидљиво се замера што због сопственог доприноса дисциплини геноцида нису завредили бар сребрну медаљу иако су им на располагању биле сребренице неколико хиљада пута масовније и славодобитније од ове сумњиве српске.
И тако је то када се извуче из контекста само унапред замишљена осуда, а суштина намерно прескочи и занемари а која гласи:
Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај, на гробљу, на голему!
– Та увек смо ми на њему!
Гробље ј’ земља ком се ходи.
Зар је могуће, браћо моја млада, да због једне сумњиве Сребренице у запећку остану толики Индијанци, Абориџини, 28 милиона Словена, 6 милиона Јевреја, 5 милиона Индуса, 2 милиона Јермена, милион Срба и небројено Афроафриканаца, Афроамериканаца, Вијетнамаца…
И Змај зато још рече:
Од почетка, памтивека;
Све ј’ то гробље –
Ал је и колевка.
Нема броја, ни имена.
