Pročitaj mi članakNikad nećete čuti da su negde saveznici bombardovali saveznike, kao što je to Beograd doživeo. Nema grada na svetu pod čijim su se zidinama vodile tolike bitke i koji se toliko puta dizao iz pepela. Beograd je grad u kome se stigao bombardovati čak i ZOO vrt, a preživele životinje su bežale ulicama, pa bi se same kasnije vraćale u svoje kaveze.
Београд је 1944. године бомбардован у 2 наврата, с пролећа и с јесени. На данашњи дан „савезници” су кренули у напад симболично на Васкрс те то бомбардовање није савезничко већ сатанистичко. Савезници не бомбардују савезнике, то су сатанисти бомбардовали престони град Београд и Србе. Под изговором да се нападају немачки окупаторски војници, побијени су Срби. Број убијених Немаца бројао се на прсте једне руке.
Гледајући комунистичко-удбашке филмове, стиче се утисак да су немачки губици у Београду били на нивоу Стаљинградске битке. Такав утисак највише одаје фалсификат „Отписани”, где су акције четничких илегалаца они одиграли са петокраком на глави. Истина је пак, да су за време целе окупације у Београду убијена само двојица немачких војника и то случајно. Да су партизани побили у Београду онолико Немаца колико је приказано у филмовима, Фирер никад не би могао да нападне Совјетски Савез. Али, ако нису страдали Немци страдао је неко други.
На данашњи дан ’44. године страдало је преко 2.000 Београђана. Гађано је чак и београдско породилиште у Крунској улици, али и завод где су боравила избегличка деца из БиХ која су побегла од крвавог НДХ-а ножа. Грађани су у то време, мислећи да ће тако бити спашени, бежали у најсиромашније делове града, на Пашино брдо, Душановац и Чукарицу. Али, чак су и ови, тад симболи сиротињских насеља, разрушени до темеља јер их је гађало 600 савезничких авиона, чак 200 више него немачких авиона из ’41. године.
Након крвавог Васкрса и у септембру небо над Београдом је прокључало када су се појавили црни сатанистички авиони. Али, није само Београд бомбардован тих месеци. Страшно је страдао и Ниш који је бомбардован у 5 наврата. На Нишу су испробавали фосфорне бомбе. Гађано је и Смедерево, Краљево, Крагујевац, Подгорица, Цетиње, Беране, Андријевица, Колашин, Билећа, Невесиње… Српски Манчестер, Лесковац, такође се претворио у рушевине.
Командант Космајског партизанског одреда, Коча Поповић, певао је док се Лесковац дизао у ваздух.
Ово је у својим мемоарима „Источни приступи” записао британски бригадни генерал Фикрој Меклејн док је описивао бомбардовање Лесковца. Њему у част, Дипломатска академија Србије данас носи име Коче Поповића. Бомбардери су прелетали многе територије на путу до Србије, а сатанистичка творевина НДХ-а са престоним градом Загребом није бомбардована ниједном. Бачено је само неколико бомби на предграђе Загреба реда ради, када су ови одлучили да напусте Фирера.
Разарања и бомбардовања свега што има префикс српски, имала су за циљ спровођење одлуке донете на конференцији Савезника у Техерану новембра 1943. године. Тада је британски премијер Черчил донео одлуку да помаже само један покрет и да у Србију уведе човека који се представљао као бравар. Ова бомбардовања, на земљи су пратили константни покушаји партизана да свом силом продру у Србију.
Србију у коју нису могли да провире и из које су протерани још ’41. године након Ужичке републике.
Након пасијих гробаља почетком ’42. године, партизани су протерани и из Црне Горе те су побегли на једино место које им је било слободно, Анти Павелићу под сукњу. На територији НДХ-а комотно бораве неколико година, а бравар слободно састанчи по Бихаћу, Јајцу и Дрвару.
Бравар је 9. августа ’44. године посетио Папу у Ватикану, а 3 дана касније састао се и са Черчилом у Казерти. Черчил му је овде обећао да ће се ослободити свог старог савезника чича Драже и разним притисцима га изоловати на мали део источне Србије како би бравар без борбе ушао у Србију.
Команда савезничког ваздухопловства налазила им се у близини, у Барију. Дакле, све се ово дешавало у Италији и јесење бомбардовање Београда договорено је баш на овом састанку. Провалити врата Србије, био је партизански циљ поткрепљен бомбама, на највеће српске празнике који остављају сатанистички потпис.
То им је пошло за руком уласком Црвене армије у Србију 6. септембра ’44. године.
Одмах су на Сремском фронту направили праву кланицу за српску децу и на метак послали их четврт милиона. То је као када би данас децу рођену 2009. године након 3 дана обуке послали да јуришају на добро утврђене непријатељске бункере и шанцове. После рата преко 80.000 усташа преобукло се у комунистичке униформе и без суда и суђења побили су све виђеније Србе. Побијени су чак и кондуктери по Београду због различитих униформи, тржишна привреда је централизована и окренута у планску, а људска права везана су за колективна права црвене класе. Новонастала држава од самог старта морала је враћати огромне дугове чика Стаљину, јер је он бравара створио и на својим тенковима силом довео на власт. Зато је бравар одмах увео „колективизацију” тј. пљачку народа.
Док су деца у Југославији била гладна, хиљаде вагона жита, грађевинског материјала, природних сировина, хране и вина, редовно је одлазило за Совјетски Савез. Примера ради, винарској породици солунца Драгољуба Марковића која је била најбогатија у Александровцу, одузето је све што су за живота стварали.
ОЗНА је уредно забиљежила да су Марковићима одузели 700.000 литара вина и ракије, кућу, магазе, винограде, воћњаке, винске подруме са бачвама чији је капацитет скоро 2 милиона литара. А сад пазите ово, одузели су им и дечију колевку и кандило… Драгољуб је добио 8 година робије под оптужбом да је учинио кривично дело против народа и државе.
Када је бравар видео да је ово пут без повратка, јер су Срби престали да се боје затвора и смртне казне, ’48. године напушта Стаљина и бежи другом газди под сукњу. Тад запад почиње Југославију да филује милијардама како би могла да опстане на својим стакленим ногама и одржава све те сулуде самоуправљачке трошкове. Југославија је за запад служила као тројански коњ, како би запад што успешније парирао Источном блоку, првенствено Совјетском Савезу. Средином шездесетих година бравар се суочио са економским колапсом после пропасти последњег плана „привредних реформи.” Због нестручног вођења привреде од стране нешколованих комунистичких кадрова, бравар је био приморан да отвори границе и део незапослених људи пошаље на рад у земље западне Еврпопе, махом у Немачку. Тек 1965. године становници СФРЈ могли су да добију пасоше и слободно прелазе границу. План је био да они тамо раде, а део зарађеног новца шаљу назад у земљу како би је спасили. До 1965. године из СФРЈ је годишње излазило само 190.000 људи, углавном је то била „црвена елита” која је одлазила на одморе. Поређења ради, данас толико прелаза броји и најмањи гранични прелаз у Србији. Одмах 1966. године Југословени су имали 3,3 милиона прелазака годишње а 1970. тај број је скочио на 10 милиона што је раст од чак 5.400%. У то време СФРЈ имала је нешто мање од 20 милиона становника што значи да их је пола покушавало да нађе своју срећу ван ње.
Људи који су тад у Немачкој први пут видели климатизоване Мерцедесе са електронским подизачима стакала и аута без крова, причали су да су остајали у шоку. Схватили су да је прича о Застави из Крагујевца као последњем крику ауто индустрије, била само још једна шарена лажа. Радили су они ипак тамо и слали огроман новац назад у своју земљу чија се привреда распадала и пуцала по шавовима. Прилив од тог новца зарађеног у иностранству 1970. године пребацио је милијарду долара. Из неког разлога, и у том периоду кад је новац у земљу стизао више него икад, спољни дуг СФРЈ износио је 4,4 милијарде долара. То није за чудити, јер је бравар само на бункер у Коњицу „скркао” 5 милијарди долара како би тамо скрио себе и своју комунистичку елиту.
СФРЈ није се распала 1991. већ 1974. године након проглашења новог Устава који је у ствари био браваров тестамент. Био је то најдужи Устав на свету и најважнији документ у историји Хрватске. Све републике добиле су јасне границе, а Хрватска је попут жвакаће гуме развучена Јадранском обалом до Бококоторског залива. Србија је остала са две аутономне покрајине што значи да разбијање Србије по комунистичким границама још није окончан процес. Тад је настао и транскрипт разговора између бравара и Стеве Крајачића, у којем му бравар говори како жели да се након његове смрти Хрватска одвоји са све српским територијама. Крајачић га пита како ће на то Срби реаговати а бравар одговара: „Само им понављајте да је то за добробит Југославије и луди Срби ће на све пристати.”
Када је бравар крепао, данима су га возали плавим возом јер нису знали шта ће са лешом. Касније су га „сахранили” на ексклузивној локацији на Дедињу испод плоче тешке 12 тона. Његова сахрана, којом се многи и данас диче, је на свету највећи скуп масовних убица, шверцера оружјем, па чак и људождера.
Његов леш није у Београду, та Кућа цвећа за Србе је остављена као вечити култ личности. Бравар је тамо где је одлазио на састанке и код оних којима је предао целокупну архиву о српским жртвама у Јасеновцу.
Након његове смрти одмах је престало филовање страним милијардама. Уследили су први штрајкови, застоји у производњи, бонови, нестанак бензина, вожња пар-непар… На крају су купљене ОИ у Сарајеву како би се до краја одржао привид савршености несретног братства и јединства. Ништа од тога није успело и на крају је уследио и неслужбени банкрот који се могао решити једино крвавим грађанским ратом. Таква је била судбина комунистичке Југославије, створене да се угуши у сопственој крви.
Пуне 44 године од браварове смрти, многи Срби не посустају, сећају се и даље сваке његове „обљетнице” помињући га здушно. А петокрака је Србима нанела више зла од кукастог крста.
