Модел две Немачке, па разграничење, затим максималистички модел појединих приштинских политичара да Србија призна Косово, а последње време и двоструки суверенитет. Све то су предлози за решавање косовског проблема са којима смо се суочили у протеклих годину дана.

Сви они фигурирају у јавности, неки од раније, неки од скоро, али је суштина да су мање-више сви у домену нагађања, јер коначног предлога нема, нити било ко има идеју како ће он изгледати. Једино што је извесно јесте да се ствари дешавају и интензивирају, тим пре што је западна јавност, али и појединци у домаћој, ову годину означили као преломну када је у притању “косовски чвор”.

Ове недеље одржан је састанак у Берлину, где су се после готово пола године састали српски и косовски председник Александар Вучић и Хашим Тачи, са канцеларком Немачке и председником Француске Ангелом Меркел и Емануелом Макроном. Међутим, тумачи се да је овај сусрет лидера две највеће земље ЕУ и оних који долазе са Западног Балкана послужио да се идеја о прекрајању граница стави ад акта.

Наиме, није непознат став Немачке да јој идеја разграничења није ни најмање блиска. Иако на скупу у Берлину то није експлицитно речено, у сижеу овог самита, иначе објављеном на званичном сајту канцеларке Меркел, наводи се да су се учесници скупа сагласили да ће наставити са напорима када је реч о нормализацији односа и постизању споразума, као и да он „треба да буде свеобухватан и политички одржив и да допринесе стабилности у региону“.

И поједини европски аналитичари овај скуп виде управо као одустајање од идеје разграничења. У ишчекивању расплета у јавности се и даље најчешће расправља о три модела – разграничењу, моделу две Немачке и двоструком суверенитету.

“Двоструки суверенитет” је неприхватљив

Овај модел се као опција појавио пре петнаестак дана и он би, према писању штампе са КиМ, подразумевао да Косово очува територијални интегритет, али да Србија ужива неки суверенитет над косовским Србима и српским црквама. Како су навели, постоји могућност да Косово пренесе део свог суверенитета на Брисел, а Брисел на Србију, “како идеја не би звучала превише агресивно”.

Шта тачно овај модел значи покушао је да објасни и српски шеф диполатије Ивица Дачић. Он је казао да би то значило да ће на северу Косова после десетак година моћи да се одржи референдум.

– То решење подрзумева да Србија призна Косово, да тај део (север Косова) буде под дејством двоструког суверенитета, а да се некада одржи референдум. По Србији, то је једна идеја која је неприхватљива – казао је Дачић, и навео да нико није званично предложио ово решење.

Председник Србије такође је реаговао, истакавши да не зна шта двоструки суверенитет значи, да му то нико није понудио, и да тако нешто неће бити прихваћено у Берлину.

Разграничење, опција која је подигла буру

За разлику од “двоструког суверенитета”, далеко је више тумачена идеја такозваног разграничења. Ни она није наишла на беспоговорно одобравање, али јесте покренула озбиљну дебату и на међународном плану, која се кретала од подршке за идеју до потпуног противљења.

Разграничење је модел који је још пре 10 година поменут у јавности, као једна од опција далеко старијег модела – поделе. По њему, идеја би била да се зна шта је на Косову “српско”, а шта “албанско”.

Овај модел су у последњих годину дана интензивно помињали и Вучић и Тачи, који су са једне стране због њега критиковани, а са друге стране добијали “импулсе” да би оно могло да буде и коначно.

Суштина разграничења је да се, грубо речено, зна шта је чије, а корекција би могла да значи и промене постојећих граница, па су у игри могли бити разни модели по којима би део покрајине Косово у коначном решењу остао Србији, а помињало се, са албанске стране и захтев за припајањем Прешевске долине. Такође, према тумачењима, инсистирало би се на посебном статусу за српске цркве и манастире и Заједницу српских општина.

Главна замерка, пре свега у међународној арени, је бојазан да би овакав модел заправо био окидач за промене граница у другим случајевима, а најчешће су помињане Босна и Херцеговина и Република Српска, Македонија…

Управо се прекрајању граница изричито противи Немачка, чији је став чврст – тога неће бити. Међутим, занимљиви су сигнали који су стизали из институција ЕУ, које додуше неки криве да је довела до прекида дијалога због тога што је отворено прихватила идеју промене граница, и по којој је прихватљиво решење оно око кога се све стране сагласе. Сличан став је изнела и америчка администрација, што је изазвало још већу пажњу јавности, јер се први пут десило да САД нису толико искључиве. Највећа промена која се догодила по питању Косова у последњих годину дана управо је у ставу САД.

Две Немачке

Овај модел је можда и најистрајнији од свих постојећих: помињао се током преговора о Косову још 2007. године, када га је изнео представник ЕУ у посредничкој тројци Волфганг Ишингер, а често се могао чути и од стране западних политичара и стручњака за Западни Балкан. Последњи пут га је „на сто ставио“ немачки Дојче вече, неколико сати уочи самита у Берлину, наводећи изворе према којима је ово такозвано хладноратовско решење – пут ка расплирању косовског чвора.

О овом предлогу, као прихватљивом чак и за Немачку, говорио је сада већ бивши шеф дипломатије ове земље Зигмар Габријел.

Међутим, модел “две Немачке”, није баш наишао на топао пријем у Београду (пре свега јер је праћен ставом да би Србија требало да прихвати реалност косовске независности).

Суштина модела је да се ситуација реши као својевремено ситуација са Западном и Источном Немачком, државама насталим након Другог светског рата у време блоковске поделе света, које се нису међусобно признавале, али су биле чланице Уједињених нација и на том путу се нису међусобно блокирале.

У пракси, то би значило да би Србија требало да прихвати постојање „државе Косово“ и столицу у УН, али да није обавезна да је и формално призна.

Максималистички, приштински модел

Иза ова три модела налазе се бахати захтеви Приштине. Нема промене граница, све што је на Косову је косовско, односно приштинско. Столица у УН, чланство у међунардоним организацијама, Србија не блокира Косово нигде, не лобира за повлачење признања… То је суштина приштинских максималистичких аспирација, по којој би јој припало све, а Србија би требало само да “аминује”.

То је уједно и став актуелног премијера Косова Рамуша Харадинаја који га отворено заступа, због чега је, између осталог, и у сукобу са косовским председником Хашимом Тачијем.

“Једино око чега можемо да разговарамо је међусобно признање”, готово свакодневно се чује у Харадинајевим изјавама, док српска страна под оваквим условима не жели да разговара, нити ово види као могућу опцију за решење. “Да дамо све, а да не добијемо ништа, тако неће моћи”, доминантан је став Београда.

Све су модели који су за сада у оптицају за решење косовског чвора, али ни један није формалан. Да ли је неки од њих то у међувремену постати, остаје да се види.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: blic.rs

Ознаке: двоструки суверенитет, косовски проблем, модел две Немачке, разграничење, Србија, три решења за Косово