Прочитај ми чланак

ПЛАН РАЗВОЈА Роботи, возила без возача и Србија без народа

0

Власт је до сада била благонаклона према народу. Дала му је скоро 12 година за промену менталитета. Сасвим довољно времена да се један народ промени, не и власт. Наравно, власт је могла да буде много ригорознија према народу, па да му одреди знатно краћи рок. Додуше, и знатно достижније циљеве од промене менталитета. Режиму није потребан полован народ у тренуцима кад стижу возила без шофера.

Спектакуларне идеје су нераскидиви део ове власти. Тешко ономе ко се не диви чудесном свету Александра Вучића. Београд на води његов је епицентар. У њему је Кула Београд која служи за новогодишње, скупе ватромете којима председник манифестује своју супериорност. Своједобно је најавио производњу летећих аутомобила у Србији. Приповедао је и о роботима који ће уместо радника достављати елитним станарима Београда на води шта им треба, а испред ће их чекати паркирани аутомобили без возача. Сада ту причу допуњује председница Владе.

Премијерка Србије Ана Брнабић се у обраћању јавности у Палати Србија осврнула и на EXPO 2027, наводећи да су припреме за ову специјализовану изложбу у току. Она је навела да ће на тој изложби Србију представити као земљу иновација и технологија.

– Имамо пет фокуса. Фокус је на аутономној вожњи, то јест на возилима без возача. Издали смо прву дозволу пре месец дана и међу првих пет смо земаља које су то урадиле. Планирамо да до EXPA сва возила буду електрична возила без возача, у оквиру самог EXPA – рекла је премијерка Србије, у последње време главни церемонијал мајстор забудаличивања јавности.

У међувремену, градски саобраћај се враћа у деведесете, без резервних делова, са возачима из Бангладеша и Шри Ланке. Болнице су претворене у ругла и легла инфекција, болесне све мање има ко да лечи, изумиру заједно са здравством. Власт је до сада била благонаклона према народу. Дала му је скоро 12 година за промену менталитета. Сасвим довољно времена да се један народ промени, не и власт. Наравно, власт је могла да буде много ригорознија према народу па да му одреди знатно краћи рок. Додуше, и знатно достижније циљеве од промене менталитета. Режиму није потребан полован народ у тренуцима кад стижу возила без шофера.

Данас је Србија насељена огромном армијом никада запослених, младих, површно или никако образованих. Ту су и огорчени и свакодневно бомбардовани порукама на телевизији, радију, продавницама, аутобусима, по улицама. Поруке се односе на све што никада не могу да себи приуште. О срећи не вреди трошити речи. Све је ту, надомак руке, понуђено, агресивно гурано под нос, проглашено једино вредним у људском животу, а недостижно.

А, ето, од народа се ништа није тражило, ништа не очекује, осим, наравно, да се стално захваљује. И да наступа са шармантном мешавином страха и заноса, у сусрет следећем тренутку, мада потпуно несвесан шта би то могло да буде. Захваљујући режиму, држава постаје историјска прича о року трајања нечега што иначе нема права да траје нимало.