Прочитај ми чланак
О „куповини гласова” или неким другим неделима у вези са изборима много више се прича него што се пријављују или процесуирају. За кривична дела против изборних права 2013. године, рецимо, пријављене су 33 особе (четири жене и 29 мушкараца). У 10 случајева пријаве су одбачене, против 18 је подигнут оптужни предлог, а у пет случајева починиоци су били непознати. Од свих тих случајева једна особа је правноснажно осуђена, показују званични статистички подаци, које је за свој магистарски рад прикупио Вељко Ракић, члан Републичке изборне комисије и начелник Одељења за послове посланичких група Народне скупштине Србије.
Ракић је обрађивао податке за период 2000–2013. и о њима, поред осталог, говорио студентима Правног факултета Универзитета Унион у Београду, у оквиру теме „Кривична дела против изборних права: проблеми у пракси”. Укратко, број пријављених дела је мали, оптужених је још мање, а тек правноснажно осуђених…
Кривична дела против изборних права „смештена” су у једну главу Кривичног законика (КЗ) Србије и има их девет, а још два су предвиђена члановима 104. и 106. Закона о избору народних посланика.
„Политика” је својевремено преносила да је, према истраживању УНДП-а за Србију, чак 18 одсто пунолетних испитаника тврдило да им је неко нудио мито (новац, поклон, услугу, посао) како би гласали за одређену политичку партију на мајским изборима 2012.
„Преведено у бројеве, то би значило да је овом недопуштеном утицају било изложено око милион бирача”, истакли су тада у организацији Транспарентност Србија. Очигледно, занемарљив је број оних који су то и пријавили надлежнима.
Актуелно суђење Томиславу Бокану, лидеру Народног покрета „Динара–Дрина–Дунав”, и још неколицини оптужених у случају „куповине гласова” на локалним изборима у Новом Саду 2012. године, вероватно је најпознатији „изборни” судски случај после 2000. године. Прошле недеље, на још једном рочишту које је одложено, суд је саопштио да је оптужена Слађана Ровчанин недавно склопила споразум о признању кривице (о којем суд тек треба да се изјасни).
Ова дела се тешко откривају, а још теже доказују, истиче Вељко Ракић. За скоро пет година у РИК-у и осам година као заменик тужиоца у једном основном суду он се никада у својој пракси није срео са пријавом било ког кривичног дела против изборних права.
„Почели смо 2000. године са 24 пријављена кривичних дела против изборних права и 2013. стигли до 33 таква случаја. ’Најбоља’ је била 2005, кад је било више оптужених него пријављених (јер су неки случајеви од раније стигли на процесуирање), и те године смо имали чак 16 правноснажно осуђених пунолетних лица за неко од ових кривичних дела”, истиче Ракић за „Политику”, напомињући да се одређене године издвајају управо због тога што се, по логици ствари, ова кривична дела чине у изборним годинама, јер су строго везана за изборе.
Он оцењује да је мало пажње у Србији посвећено овим кривичним делима, што због тога јер мало људи уопште зна за њих, што због инерције и става да то и није много битно, чим нису запрећене неке драконске казне. До 1994. наш законодавац то и није хтео да сврста у КЗ.
Иначе, најтежа запрећена санкција је до пет година затвора за члана бирачког одбора или друго лице у вршењу дужности у вези са гласањем а у вези са давањем и примањем мита, колико максимално може да се добије и за фалсификовање резултата гласања. Ово дело најближе је ономе што се народски каже „крађа гласова”, која иначе у закону не постоји тако дефинисана. То је оно што смо доживели на локалним изборима у Београду 1996, после чега је законодавац више обратио пажњу на кривична дела против изборних права. Ракић истиче и да је данас, захваљујући систему контроле изборног процеса, практично немогуће красти гласове (фалсификовати резултате) на изборима.
Он сматра, на основу смера којим иде западно законодавство, да би ова кривична дела требало да се прошире, нека која су можда застарела да се замене, те, ако је могуће, да се сврстају у тежа кривична дела, зато што се сада ипак третирају као блажа. Као позитиван пример помиње црногорско и англосаксонско законодавство.
У Црној Гори су ова дела издвојили у посебну подгрупу Кривичног законика и сврстали их у тешка дела против изборних права, где су инкриминисани и санкционисани и такозвани тежи случајеви кршења изборног права, када су наступиле теже последице: када је угрожена нека вредност од 20.000 евра, када је доведен у опасност живот више лица или ако је нарушавањем ових права наступила смрт једног или више лица. У Енглеској су добро „разрадили” ову материју – од мита, преко чашћавања, непримерених утицаја, лажних представљања, до расне мржње, полицајаца као агитатора и слично.
„Енглези су ’покрили’ разне видове кршења изборних права и правила изборне процедуре, и то врло широко. Уопште, свуда у свету ово се сматра озбиљним кривичним делима и запрећене су озбиљне казне. Нема играња са изборном вољом бирача, јер изборна права су део корпуса слобода и права човека и грађанина”, указује Ракић.
Politika.rs
