Прочитај ми чланак
Недавне ослобађајуће пресуде Хашког трибунала за хрватске генерале – ратне злочинце, као и за ”команданта” тзв. Ослободилачке војске Косова, Рамуша Харадинаја, још једног ратног злочинца и криминалца, нису биле никакво изненађење за нас који смо редовно пратили modus–operandi Трибунала.
Раније је ослобођен и Насер Орић, ратни ”вођа” муслимана из Сребренице, који је одговоран за стравична убиства преко 1300 српских сељака из села око Сребренице. Свима поменутима је заједничко да су били амерички савезници у ратовима на територији бивше Југославије деведесетих година.
Са ове дистанце јасно је и за оне који то до сада нису могли да прихвате, да је Трибунал формиран пре свега да оправда агресију НАТО пакта на Србе из Републике Српске и Србије, као и комадање и одузимање историјских српских територија. У ту сврху Трибунал је усвојио доктрину ”удруженог злочиначког подухвата – УЗП” која је само применљива на Србе, где се оптуженим Србима суди не због тога што су сами урадили или наредили, већ због позиције на којој су били у то време. Матија Бећковић је у једној реченици најбоље описао како ради овај ”суд”: ”У Хашком трибуналу су сви невини док се не докаже да су Срби”.
Према УЗП доктрини Срби су осуђени на десет векова робије (тачније на 1125 година) иако ни за једног оптуженог Србина није доказано да је лично убијао или наређивао злочине. Насупрот томе је Харадинај, у својој аутобиографији Прича о рату и слободи, написао: ”Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце.”
Постаје очигледно да су Готовина, Макрач, Орић и Харадинај били оптужени само да би се српски вишијевски лидери (овде уводимо аналогију са француском Виши владом за време нацистичке окупације Француске у Другом светском рату), приволели да предају цело српско политичко и војно вођство из деведесетих, укључујући др Караџића и генерала Младића.
Српско руководство из 2000–тих је упало у ту замку делимично из наивности а делимично водећи капитулантску политику зарад опстајања на власти. Капитулантска доктрина која траје већ 12 година, колико се Србија налази под меком окупацијом, да је чланство у ЕУ безалтернативно за будућност Србије и која је отпочела насилном испоруком Милошевића Хагу где је ликвидиран, завршила се тиме што су српски Виши лидери de facto прихватили наметнуту улогу Срба као нациста.
Пропагандни рат против српског народа се води интензивно од деведесетих, када су постављени темељи да се цела српска нација прогласи нацистичком и њена историја борбе за опстанак окрене наглавачке. Треба само подсетити на оркестриране приче о ”концентрационим логорима” у Босни, о силовањима на стотине хиљада муслиманки, о наводном дневнику девојчице из Сарајева (”Златин дневник” – аналогија са ”Дневником Ане Франк”), који се бесплатно делио америчким основним и средњим школама, и наравно формирање Трибунала који је од само почетка био замишљен као Нернбершки суд где је требало да се суди Србима– нацистима.
Овим одлукама Трибунал је такође подржао и оправдао редефинисање НАТО пакта, који је пре интервенције на територији бивше Југославије био одбрамбени пакт без права да интервенише на територијама земаља које нису биле чланице НАТО пакта. Данас НАТО пакт себи даје за право да под било којим изговором интервенише у државама које су нечија мета, и то без сагласности Уједињених нација и Савета безбедности, који су управо и основани да би спречило да се неколико земаља удружи и војно нападне на слабије земље.
Одлуке Трибунала су изазвале велике револте и протесте у Србији, Републици Српској и српској дијаспори. Револту се придружио и српски Патријарх Иринеј, који је истакао да је Трибунал скинуо маску и показао своје право лице.
Патријарх је такође истакао да уколико нас ЕУ уцењује предајом Космета, то не треба прихватити и да се треба окренути правим пријатељима на Истоку. Др Срђа Трифковић, наш познати историчар и коментатор, у свом чланку Danke, Haagland! истиче, ”Треба, ипак, хашком суду бити захвалан за ослобађање Готовине и Маркача. Тиме је коначно лишена сваког кредибилитета не само та институција, него и њени београдски апологети, другосрбијански корифеји самомржње.”
Неки сада предлажу да се прекину сви односи са Трибуналом. То је требало урадити на самом почетку рада Трибунала, али је у овом моменту то непожељно. Притворна јединица Трибунала је сада етнички очишћена, јер су у њој само Срби којима је потребна помоћ. У погледу на Трибунал, српска влада треба енергично да захтева да се сви Срби којима се још суди у Трибуналу или који су осуђени на дугогодишње затворе пусте на слободу. Русија је већ покренула иницијативу унутар Савета безбедности за прекид рада Трибунала.САД, Велика Британија и Француска ће вероватно ставити вето на овај захтев. Зато поздрављамо иницијативу садашњег председника Генералне скупштине УН, Вука Јеремића, који је дискусију о раду Трибунала заказао за април 2012.
За разлику од сарадње са Трибуналом, српска влада мора да прекине преговоре у Бриселу о постављању граница према Космету. Премијер Дачић треба да се сети да је Милошевић исто тако веровао да га Запад сматра главним миротворцем на Балкану, те је пристао и на предају Крајине и на постављање границе на Дрини, да би убрзо после тога био пуштен низ воду и предат Хагу.
Проф. др Јасмина Вујић и др Војин Јоксимовић
