Прочитај ми чланак
Док је у односу према међународној заједници и федерацији очигледно бар до сада у великој мери контролисао игру, Додику се полако отварају проблеми унутар саме Српске.
Није тајна да Милорада Додика не воле неке доста значајне политичке, интелектуалне и безбедносне структуре из оних земаља које су током деведесетих дефинисале ко ће бити добар, а ко лош момак у постјугословенској драми.
Није мали број њих који и даље гурају причу о Српској као геноцидној творевини и сања централизовану БиХ у којој би се спровео „грађански” принцип један човек један глас. Последњи такав покушај познат под именом Бутмирски пакет неславно је пропао пре три године.
Додик је током последњих година покренуо неколико веома паметних, одлучних или како се помодно каже проактивних иницијатива на које је било тешко одговорити. Годинама он тражи да се смање овлашћења или чак укине канцеларија ОХР и да се што више простора да домаћим играчима.
Комбинованом сарадњом са хрватским партијама и договором с Лагумџијом постигао је да се недавно први пут после Дејтона један број нимало безначајних ингеренција врати на ентитете. До сада је процес преношења надлежности ишао искључиво у супротном правцу.
Додик је такође покренуо причу о демилитаризацији и неутралности БиХ. У овој иницијативи коју су многи видели као покушај избегавања приче о НАТО, други су препознали једини реалан оквир за безбедносну архитектуру БиХ. Тешко да било ко верује да би се Бошњаци, Срби и Хрвати заједнички против неког борили. Стога се оправдано поставља питање који је смисао постојања нечега што се зове војска Босне и Херцеговине?
Док је у односу према међународној заједници и федерацији очигледно бар до сада у великој мери контролисао игру, Додику се полако отварају проблеми унутар саме Српске. Највећи од њих је свакако све лошија економска ситуација. Глобална криза се добрано рефлектује на количину новца који стиже у Српску. Неки значајни ресурси су продати и трошење новца који је од њих добијен полако се приводи крају. Неке очекиване инвестиције су изостале, а Српску је доста погодила стравична суша која је ове године захватила читав овај простор.
Чињеница да цео регион има веома лошу економску конјунктуру не значи много пензионерима и незапосленима у Српској. Они су незадовољни недостатком посла и смањеним примањима. То се доста осетило на недавно одржаним октобарским локалним изборима. Иако је СНСД и даље појединачно најјача странка то више није она снага коју су имали до пре две године. СДС се као најјача опозициона странка доста опоравио и повратио нека значајна упоришта.
Додик се овим резултатима није превише потресао јер већ неколико година озбиљно ради на стварању стратешког партнерства са Младеном Босићем. Оно доста добро функционише на нивоу БиХ, а чак је могло да се наслути и по прећутном кандидовању слабијих кандидата за начелнике општина тамо где је онај други јак. Чини се да будућност Српске и њена стабилност заиста највише зависе од одржања овог базичног консензуса између две највеће странке на основу чега неки очекују велику коалицију после следећих парламентарних избора.
У Бањалуци се могу чути гласови који тврде да је Додику већи проблем сопствена странка.
Није тајна да са неким од њених лидера има врло лоше односе, а у време кризе и немаштине богатство неких од челника СНСД доста боде очи обичном свету.
Обични људи који и даље веома цене па и воле Додика траже да нешто уради поводом тог питања.
На ово незадовољство међутим доста рачуна страни фактор који настоји да Додика бар знатно ослаби ако не и да сруши у догледно време. Увелико се чују гласови о преливању некаквог „пролећа” и на улице Српске, доста се ради са појединим невладиним организацијама које су традиционално одлично оруђе за дестабилизацију земаља, а немали број амбасадора обиграва око лидера опозиционих странака.
Све то није међутим још увек довољно да се Српска озбиљније подрије. Додик и даље доста суверено контролише унутрашњу ситуацију, али зна да убрзавање „дијалога” Београда и Приштине са изразито конструктивним ставом Србије, може да води и ка релативно скором отпочињању притисака на Српску. Стране дипломате одавно најављују да по некој њиховој агенди после „сређивања” Косметадолази на ред и бављење Српском.
За тај посао неопходна им је помоћ Београда и ту је Додику и Српској за сада највећа непознаница. Странци су још на Тадића кренули да врше озбиљне притиске тражећи помоћ за дестабилизацију Додика и Српске. Он је то у великој мери одбио. Додик је након тога прилично неопрезно на изборима подржао свог дугогодишњег партнера и тиме навукао на себе бес нове власти у Београду.
Иако се у међувремену радило на приближавању, у Бањалуци се данас доста боје намера нове владе у Београду и њеног будућег става према притисцима у вези са Српском. Косовска политика владе не улива им много поверења.
(Политика)
