Прочитај ми чланак

МИРЈАНА, СУПРУГА ПОЛИЦАЈЦА: Нећу више да ћутим, моје је место у Србији

0

Мирјана Стевановић из Јагодине, упутила је емотивно и храбро писмо, председнику Двери, Бошку Обрадовићу, о томе како се осећа, чиме се бави, како живи и шта за њу представља Србија.

seljak poljoprivredaЊено писмо доказ је да Србија још живи, да има наде за младе људи и да је институција мајке, камен темељац за све борбе и победе у животу. Мирјанино писмо преносимо у целости:

„Поштовани господине Обрадовићу,

Ја сам Мирјана из Јагодине. Мајка седмогодишње Милице. Супруга полицајца. По струци-економиста, по занимању-пољопривредни произвођач.

Одрасла сам на руским класицима, а читам их данас. Тако сам и постала велики поштовалац Русије, њеног народа, и велике руске душе. Научила сам из тих дивних књига са су част и поштење највеће особине сваког људског бића. И хвала им безгранично на томе, јер нисам постала лицемер, нити се удодворавала било каквој власти да своје парче хлеба зарађујем у каквој локалној/државној фирми, по цени образа. Одлучила сам се бавити пољопривредом.

Једно сам време размишљала отићи из земље, али немам где. Душа ме боли што се моја Милица разуме у политичку сцену Србије, и то јако добро. Зна и разуме све. Јасно јој је да су тати смањили плату (иако тата није крив за то), и зашто и ове године нећемо на море, ни у бању, ни на планину, и зашто још нисмо купили ранац и књиге (а ближи се школска година). Она све зна и не буни се. Верује ми да ће бити боље.

Моји радни дан, од почетка фебруара до средине новембра почиње у 6 ујутру, а завршава се после поноћи, скоро па сваки дан. Смене мог супруга трају преко 12 сати, и још додатних 4 сата проведе у путу (ради у Београду). При том нас не сматрам за глупе људе, који пресипају из шупљег у празно, већ се трудимо да радимо најбоље што знамо и умемо. Далеко од тога да не радимо ништа, а очекујемо нешто.

И питам се онда, господине Обрадовићу, како је то мало? Колико још требам да радим да би и за мене нешто остало. Да не састављам месец плаћајући разне кредите и хараче држави.

А велики је потребан труд да се од пар стотина семенки, произведе, одржи и на крају убере квалитетан, безбедан и здрав производ, а још већи труд да се исти прода. Узгајам 40 ари паприке на отвореном и још 4 у пластенику, са пуно воље, љубави и ентузијазма. Све до момента продаје, када се разочарам. Маркети су пуни увозних производа, а пијаце накупаца.

Своје производе продајем кући, ту где их и узгајам. Да свако ко купи зна одакле и шта једе, погледа и убере ако жели. Али народ новца нема. Купи мало, оно што мора, глад да завара. Ставим ја у сваку кесу више, али није то довољно.

И опет се питам шта је мало?

Мало је то што гледам како живот пролази. Мало је то што на друштвеним мрежама понешто искоментаришем. Мало је и то што сам два пута за Вас гласала. Мале су субвенције. Мало је то, што ми, жене-пољопривреднице немамо никаквих права (ни трудничко, ни породиљско, ни годишњи, ни боловање..).

porodicna-srbija-dveri-logo-1024x522

Мале су пензије у пољопривреди (са великим пропустом, а доприносе плаћали 30 или неопходних 15 година, ако је доживите пензија ће бити иста – мизерних 10.000 дин, колико тренутно износи). Мало је што нам се слабо чује глас. Мало је то што смо дозволили, сви ми пољопривредници да нас сматрају отпадом друштва. Нас који производимо храну. Храну која наша деца и ми једемо.

На троновима од жита и кукуруза, тешком муком произведеним седе квази министри. Припадници разних „популација“.

Па зар господине Обрадовићу ми нисмо та популација која на својим плећима ћути и носи ову земљу? А где су нам права?! Шта смо то ми?!

У име своје, у име свих жена на селу, у име свих пољопривредника, а првенствено у име будућности моје Милице- ја више нећу да ћутим, нити било где да идем. Моје је место овде.

Овој је земљи потребна мудра глава која не пристаје на компромисе. А то сте Ви и Ваш правац (намерно не говорим политика, последњих је деценија постала превише извикана, као симбол лошег и преварантског).

Од Вас не тражим посао у државној служби. Тражим много више! Тражим Србију у којој ћу се осећати важно и достојанствено, као човек, као мајка и као радник. Хоћу Србију у којој ћу имати већа права од разних „популација“ и мањина. Србију у којој нећу бити кажњавана, већ награђена за свој рад. Србију у којој ћу бити њен вољен и неопходан грађанин. Јер ја сам Србија.

Зато желим да будем активни члан Ваше странке. Као ваша подршка у свим дешавањима, да учиним све што је до мене да заједно променимо оно труло у нашој земљи, надам се ускоро!

Уколико сматрате, да Вам могу бити од какве помоћи, а Ви ме упутите и усмерите. Ранијих политичких искустава немам, нити сам се икада пре активно истом бавила.

С поштовањем,
Стевановић Мирјана