Ватра предизборне кампање је запаљена, а ко ће на њој горети остаје да се види. Тек, варнице су почеле.

Премијер Дачић је у својој оштрој изјави о браћи Грим и бајкама које се сервирају уз помоћ наводних истраживања јавног мњења и будућег распореда снага на домаћој политичкој сцени, осим што је најавио да се неће предати и да се са њим и СПС мора рачунати, рекао и једну велику истину: упитао је наводну опозицију зашто се неко не усуди да критикује Александра Вучића, и како то да су се сви са неподношљивом лакоћом бацили на критиковање њега (Дачића). С обзиром на то да један део бирачког тела и даље верује у онај давни СПС слоган „Сви смо ми помало социјалисти“ премијерово обећање да ће им свима показати, делује као прилично уверљиво.

О аутору

Мира Бобић-Мојсиловоћ завршила Факултет политичких наука, одсек новинарство.
Објавила безбројну поворку текстова у многим водећим овдашњим новинама.
Радила и сада ради много и на телевизији, ауторске талк-схоw емисије.
Објавила до сада осам књига: пет романа, две књиге драма, једну збирку кратких прича. монодраме.

У Дачићевој изјави има много истине. Александар Вучић се не доводи у питање, а очигледно је и како се већина странака из такозване опозиције у последње време утркује да са Вучићем направи што боље односе, чиме се од српске политичке сцене прави нека врста новог Социјалистичког савеза.

Политичка борба тако се, на очиглед целокупне јавности, сада недвосмислено и без комплекса испоставља као искључива борба за посланичке мандате. Судбина земље, чини се, никога се не тиче, а такозвана проевропска опозиција могла би колективно да се учлани у СНС, па да српска бајка буде комплетна. То, међутим, није проблем Александра Вучића, то је проблем такозване демократске опозиције.

Ако су претходни избори бар имали привид да се у међустраначким борбама ради и о некаквим идеолошким разликама, ови избори, као можда ниједни пре, показују природу малих прљавих ратова међу дојучерашњим савезницима и перјаницама текозваног демократског блока. Јавна сцена преплављена је блатњавим флекама којима једни друге засипају некадашњи трибуни демократских промена, пошто је очигледно да је понестало тема којима могу да се баве. Сви обожавају Европу, и шта даље? Косово се не помиње. Ништа више се не помиње. Има ли ико и једну другу идеју осим оне да се докопа функције?

Док једни о другима говоре да су лопови, да су сарађивали са криминалцима, да су глупи и да су штеточине, просечан гласач се хвата за главу. Александар Вучић за то време има моћну реторику. Не обећава мед и млеко, и обећава хапшења. Свако ко је био на насловној страни оног таблоида у протеклих годину дана, може да буде на тапету. Сви то знају. Европа нема алтернативу, слоган је који ових дана покрива баш све.

Није зато чудно што су се са стоке, којом су били опчињени у прошлој кампањи, лидери демократске опозиције овога пута (у паузама између узајамног вређања) окренули радницима у фабрикама, црвеним паприкама и виновој лози. Један је открио моћ ајвара, други се сетио радничке класе, трећи је помазио чокот винове лозе.

Шифра „Празилук“: пошто о нечему мора да се говори, хајде да говоримо о поврћу и младом грашку. Хајде да говоримо о било чему, о радницима који треба да раде, о трави која треба да расте, о лепом времену и инвеститорима, хајде да говоримо о било чему само не о ономе о чему није згодно да се говори, о изјавама Јелка Кацина, о Косову, условима ЕУ, о трагедији наше болесне деце о којој брину обични људи на друштвеним мрежама, о беди, и безнађу. Да говоримо до 16. марта, а после ћемо лако.

У суботу је био Дан државности Србије. Сретење. Дан је био веома сунчан. Мечка Божана се уплашила властите сенке. Нека никога не завара ова изненадна лакоћа на јавној сцени. Зима ће трајати још.

(Вечерње новости)

Ознаке: изборна кампања, Мира Бобић Мојсиловић, парламентарни избори, Србија