Прочитај ми чланак
Ми смо чеда туге, а ви сте чеда радости.
Ми смо чеда туге, а туга је Божја сјена које нема у злим срцима. Ми имамо сјетне душе, а сјета је величина којој не стреми ситна душа. Ми плачемо и ридамо, о ви што се смијете, а тко се једном у сузама окупа остаје чист до краја времена.
Ви нас не познајете, али ми вас знамо. Ви брзо пловите ријеком живота не осврћући се према нама, а ми сједимо на обали, видимо вас и чујемо. Ви не марите за наше вапаје, јер вам дневна бука уши испуњава, а ми чујемо ваше пјесме, јер нам шапат ноћи уши отвара.
Ми вас видимо јер стојите на мрачноме свјетлу, а ви нас не видите, јер сједимо у свијетлој тами.
Ми смо чеда туге – ми, пророци, пјесници и музичари.
Ми плетемо од нити својих срца одјећу боговима, сјемењем из својих груди пунимо прегршти андјелима.
Ви сте чеда небрижних радости и немарних јава; своја срца препуштате у руке пустоши јер вас њени прсти благо дотичу; одмарате се у незнању, јер у здању незнања не постоје огледала да бисте видјели своја лице.
Ми уздишемо – уздаси нам се надмећу са шапатом цвијећа, са шумором грана и жубором потока. Ви се грохотом смијете – смијех вам се мијеша с ломљавом лубања, звекетом окова и завијањем бездана.
Ми плачемо – сузе нам се точе у само срце живота, као роса што пада с вјеñа ноћи усред јутра. Ви се осмјехујете – с осмјехнутих усана подсмијех вам се отима као што се змијски отров у рану убризгава.
Ми плачемо, јер нам је знана несрећа удова и сирочета, а ви се смијете, јер не знате вриједност злата. Ми плачемо јер чујемо јецај сиромаха и вапај угњетенога, а ви се смијете јер не чујете ништа осим звецкања пехара.
Ми плачемо, јер су нам душе од Бога одвојене тијелима, а ви се смијете јер су вам тијела за земљу мирно везана.
Ми смо чеда туге, а ви сте чеда радости – ставимо, онда, дјела своје туге и ваше радости пред суд самога сунца.
Ви сте саградили пирамиде од лубања робља, пирамиде што сада на пијеску казују генерацијама о нашој вјечности и вашој пролазности. Ми смо срушили Бастиљу рукама слободара, а Бастиља је ријеч коју народи изговарају нас благосиљајући, а вас проклињући. Ви сте саградили вртове Бабилона на костима немоћника, саздали сте дворове Ниниве на гробовима несретника, али су Бабилон и Нинива попут трагова деве на пустињском пијеску. Ми смо Астартину статуу исклесали од мрамора тако да мрамор, иако непокретан, трепери и тако да, иако нијем, говори; у Нахавенду смо свирали на струнама које призивају душе љубавника што плове у небесима; Марију смо насликали линијама и бојама тако да су линије налик на мисли божанске, а боје на емоције андјеоске.
Ви сте се одали ужицима, а канџе ужитака су растргале тисуће жртава на трговима Антакије и Рима. Ми се предајемо миру, а руке мира су саткале Илијаду, Књигу о Јобу и пјесму Велику Таију. Ви се предајете страстима, а страсти су као олуја однијеле тисуће женских душа у поноре срама и разврата. Ми волимо самоћу, а у окриљу самоће настале су најбоље пјесме, драма о Хамлету и Дантеово дјело. Ви другујете с похлепама, а оне су просуле тисуће ријека крви; дотле ми слиједимо имагинацију која је објавила спознају из небеског круга свјетлости.
Ми смо чеда туге, а ви сте чеда радости; измедју наше туге и ваше радости су несавладиве препреке и тјеснаци које не могу савладати ваши расни коњи, нити ваше прелијепе кочије.
Ми жалимо због ваше ништавности, а ви мрзите нашу величину; измеñу нашег сажаљења и ваше мржње је само вријеме што нас раздваја.
Ми вам прилазимо као пријатељи, а ви на нас насрћете као непријатељи; измедју пријатељства и непријатељства је дубока провалија пуна суза и крви.
Ми вама градимо палаче, а ви нама копате гробове; измедју љепоте палаче и таме гробова људски род корача жељезним ногама.
Ми вама путеве посипамо ружама, а ви трњем прекривате наше постеље; измедју ружиних листова и трња истина свој дубоки, вјечни сан сања.
Ви се одувијек својом грубом немоћи борите против наше благе моћи. За тренутак нас савладате и радосни галамите као жабе, а ми вас трајно свладавамо и шутимо као титани. Исуса сте разапели исмијавајући га и хулећи, али је он затим сишао са свога крижа и као титан овладао генерацијама захваљујући Духу и Истини, те је својом величином и љепотом земљу наткрилио.
Отровали сте Сократа (…), убили сте Галилеја, уништили Алију ибн Абу Талиба, задавили Мидхат пашу, а они и сада живе као хероји, тријумфирајући пред лицем вјечности. Зато ви живите у сјећању човјечанства као лешеви у прашини које нема тко покопати у таму заборава и ништавила.
Ми смо чеда туге, а туга је попут облака што на свијет доносе добро и спознају; ви сте чеда радости и колико год била велика ваша радост, она је као ступ дима који руше и разносе вјетрови.
(Башта Балкана)
