Прочитај ми чланакЧини се да су у македонској држави изборни процеси завршени. Бар за ову, 2017. годину. Шта ће бити у следећој години, умногоме зависи као и увек не од бољих или лоших економских прилика за грађане ове државе, већ од њених интегративних процеса.
Након парламентарних избора, на којима је Никола Груевски изгубио власт услед међупартијских неслагања да поново формира владу са Алијем Ахметијем из ДУИ, локални избори су протекли у сасвим другачијој атмосфери.
Партијске коалиције су биле формиране пре изборног циклуса. Социјал демократски савез и Демократска унија за интеграције су поделили изборни колач још пре избора и све то у циљу, са једне стране учвршћивања владине коалиције, а са друге показивања како грађанима, тако и међународним партнерима, да је Република Македонија кренула исправним, односно „реформским“ путем. На супротној страни политичког спектра, ВМРО-ДПМНЕ је покушао са већ провереним кадровима да докаже да су грађани и даље на њиховој страни. Но, изборни резултати су показали сасвим супротне тенденције.
Иако је Груевски уверавао своје партнере и симпатизере да следи велика и историјска изборна победа која ће логичким следом водити у нови, превремени парламентарни изборни циклус, македонски гласачи су се одлучили да пруже велику шансу социјал демократама. ВМРО-ДПМНЕ је забележио победу у само неколико општина у другом кругу гласања, док је Социјал демократски савез освојио огромну већину и у највећем делу апсолутну победу чак у првом кругу. Ови резултати заправо представљају класичну политичку традицију на овим просторима. Веома је тешко за очекивати да власт у државама на Западном Балкану изгуби локални изборни циклус, а истовремено да држи „све конце“ институционалне државне инфраструктуре у својим рукама.
У ваздуху је остало да лебди питање како ће се овај изборни циклус одразити на сарадњу у оквиру албанског блока странака. Након победе Демократске уније за интеграције, новоформирана странка на челу са Зијадином Селом изразила је огромно незадовољство постигнутим резултатима на локалу. Иако је ова странка део владине коалиције, оптужбе које је изнео Села након другог круга изборног циклуса озбиљно су уздрмали скупштинску већину у македонском парламенту. Зато је македонски премијер Зоран Заев захтевао од лидера албанских странака да политички делују „хладним главама“. У једном тренутку вероватно је и Заев постао свестан да су несугласице у албанском блоку можда први и озбиљан тест за актуелну, но и даље веома крхку владу.
Нерегуларности на овим изборима је било мало. Чак и ВМРО-ДПМНЕ, који је износио оптужбе на бројне недоследности током изборног циклуса није поднео приговоре Државној изборној комисији који би довели у питање изборни резултат. Спласнуле су тензије и у албанском блоку. Али Ахмети и Зијадин Села су већ заказали састанак за евентуално помирење. Заев очекује закључке овог састанка како би се ушло у процедуру реконструкције постојећег владајућег састава. Одређени министри ће сести у фотеље градоначелника општина, док ће према најавама, нови владајући састав наставити убрзаним реформским процесом.
Чини се као да се у овој држави ништа није променило. Међутим, кривични суд у Скопљу је коначно донео пресуде оптуженима у кумановској акцији „Диво насеље“ од пре две године. Иако је владало веровање да ће се овај случај вратити на разматрање из почетка, оптужени за терористичке активности нису били ни у времену „реформске“ владе поштеђени. Осморо је осуђено на доживотне, а више од десет на 40-годишње казне. Реакције су биле бурне, јер се пре свега ради о оптуженима албанске националне припадности. Док се актуелна влада није изјашњавала о донетим пресудама, грађани албанске националности из Гњилана и Пећи на Косову су спаљивали македонску заставу, а адвокати оптужених тврдили да су њихови клијенти само доказани борци за људска права. Само се нико до сада није запитао како су и зашто „страни борци за људска права“ изабрали управо да се у Македонији боре за бољи живот. Министар правде Македоније је већ најавио могућност међународног мониторинга у случају ревизије једне такве одлуке, док је француски амбасадор у Скопљу подржао евентуално укључивање странаца у циљу непристрасности, уз опаску да пре свега треба да се искористе капацитети македонског судства.
И тако из дана у дан. Ништа ново нису доживели македонски грађани у последних пет месеци, без обзира да ли гледамо из угла Македонаца, Албанаца, Срба или Рома. Постигнути споразум са Бугарском није омогућио интензивирање евро-атлантског процеса, док грчки министар спољних послова Никос Коцијас и даље наглашава да је македонска држава божји дар, међутим са погрешним кумом. У бројним кулоарима се говори о убрзаном учлањењу Македоније у НАТО и отпочињању преговора са Европском унијом за чланство, али и даље нико не прецизира на који начин ће се све то извести. Да ли ће се обистинити тврдња да је евроатлантско интегрисање ове државе у рукама Атине, односно проналажења новог имена државе које ће бити прихватљиво за обе стране, или се заправо ради о (не)испуњености тзв. Копенхашких критеријума? Македонско питање и даље остаје нерешено.
Евентуално учлањење у НАТО неће променити унутрашње неприлике ове државе. Најбољи пример за то нам представља Албанија. Ако упоредимо економске показатеље албанске државе од 2008. до данас веома тешко ћемо уочити боље услове за албанске грађане. Нисмо сигурно да то неће бити случај и у Македонији. Ако је за наше политичаре престиж да постану део евро-атлантског друштва, онда је можда крајње време да покушају да тај престиж омогуће и својим грађанима. Јер, голи престиж је кратког трајања, док је прилика за политичку дисквалификацију још бржа, па макар трајала и десет година.
