Прочитај ми чланак
САД се не могу повући са Балкана и препустити га Европи, каже за РСЕ Карл Гершман (Carl Gershman), председник Националне задужбине за демократију (National Endowment for Democracy, NED) са седиштем Вашингтону, од њеног оснивања 1984.
Гершман је био представник САД у Комитету УН за људска права у време администрације Роналда Регана.
— Кад је реч о остваривању политичких права и слобода, то изискује снажно присуство САД у настојању да се превазиђу ове тешкоће на Балкану иако Вашингтон треба да се суочи и решава веће проблеме, какви су тренутно на Блиском Истоку, затим у односима са Кином и остале. Међутим, Балкан није нестао са геополитичке мапе и САД не могу једноставно рећи – ово је европски проблем, казао је Гершман.
У разговору током међународне конференције Форум 2000 у Прагу било је речи о претњи од милитаната Исламске државе, ситуацији у Украјини као и изазовима са којима се суочава демократија у време глобалне економске кризе, пре свега продубљивања неједнакости.
Ситуација на Блиском Истоку је прилично хаотична, нарочито у последњих неколико месеца када је нагло ојачао ИСИС. Многи су затечени јер се сматрало да су, након убиства Осаме бин Ладена, екстремисти у приличној мери сузбијени. Поводом освајања ове терористичке организације поново су у први план избили ривалитети по разним основама, пре свега између шиитског Ирана, који подржава сиријског председника Асада, и већинских сунитских држава, као што су Саудијска Арабија и Турска. Стиче се утисак и да су САД затечене најновијим развојем ситуације као и да ваздушни удари међународне коалиције неће бити довољни да се поразе милитанти из Исламске државе.
— Не слажем се са оценом да су се милитанти Исламске државе појавили изненада. Бивши министар одбране САД Леон Панета је недавно изјавио да је, због залагања да америчке трупе остану у Ираку, водио жестоке расправе унутар администрације у Вашингтону. Он је у то време упозораво да ће, ако се америчке снаге повуку, то створити вакуум, који ће искористити екстремисти.
Дакле, све ово што се данас дешава могло се предвидети. Јасно је и какве ће бити последице, једино остаје нејасно како ћемо се суочавати с њима. Очигледно је да се проблем не може решити само ваздушним ударима већ је потребно послати и специјалне снаге, које ће са земље помоћи да бомбардовање буде делотворније. За сада се не назире таква одлука, али је јасно да ће међународна заједница морати да се још озбиљније посвети овом проблему.
Потпредседник САД Бајден је недавно оптужио поједине земље, пре свега Турску, Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате за подршку свим снагама укључујући и ИСИС, јер им је главни циљ рушење сиријског председника Асада. Бајден се потом извинио лидерима ових земаља. У свакокм случају, ове сунитске земље не гледају благонаклоно на јачање утицаја шиитског Ирана, који помаже Асаду, а има и много већи уплив у Ираку након збацивања Садама Хусеина, јер су и у овој земљи шиити у већини.
— Није реч само о шиитској већини у Ираку. Проблем је био повлачење америчких снага, које су обезбеђивале равнотежу, па је након 2008. владала извесна стабилност. Сада видимо последице њиховог одласка.
Многи сматрају да је сама америчка инвазија на Ирак 2003. године изазвала мноштво проблема са којима се данас суочава Блиски Исток. Осим што је у правном смислу била дискутабилна, јер није одобрена у Савету безбедности – затим није пронађено оружје за масовно уништавање – интервенција САД је отворила простор и за јачање утицаја Ирана у Ираку, с обзиром да су у обе земље шиити у већини. Ирак је сада на ивици распада на шиитски, сунитски и курдски део.
— Сматрам да америчка администрација није сагледала последице инвазије Ирака. Коректно је рећи да Вашингтон није имао у виду размере сукоба. Бела кућа је сматрала – и то је једино оправдање – да Ирак поседује оружје за масовно уништавање. То је било безбедносно питање и тада се није размишљало о ослобађању Ирака ма колико да су САД презирале Садама Хусеина.
После се показало да Ирак не поседује оружје за масовно уништење мада је питање да ли је Садам био у стању да у међувремену развије тај програм. Да поновим, Вашингтон није у потпуности сагледао да ће његова интервенција изазвати такве последице, укључујући и сукоб шиита и сунита.
У сваком случају, ситуација је сада хаотична. Леон Панета је изјавио да за победу над екстремистима Исламске државе неће бити довољно само неколико година већ можда деценије. САД – које су заузете и другим светским питањима, као што је сукоб у Украјини, затим Авганистан, успон Кине – сада су веома опрезне и нису спремне да, осим ваздушних удара, пошаљу и копнене трупе. Да ли ће Вашингтон бити спреман и да прошири своје акције против ИСИС?
— Нужно је озбиљно суочавање са овим тешкоћама. У противном, ситуација ће постати још опаснија. Проблем се не може у потпуности искоренити, али, да би се обуздали екстремисти, неопходно је наставити војне операције, затим обезбедити да влада у Ираку заиста буде инклузивна како би се спречило да ИСИС користи незадовољство сунита својим подређеним и изолованим положајем. Предстоји и тежак рад у стварању разних савезништава и коалиција, а зато је неопходно америчко вођство.
Озбиром да Турска и остале регионалне силе нису спремне да пошаљу копнене трупе, које би деловале у комбинацији са америчким ваздушним ударима, да ли ће се Вашингтон поново наћи у ситуацији да упути сопствене трупе?
— Предстоји дуга дебата о том питању. Сматрам да се будимо након периода илузија. Не можете имати илузије о свету у коме живимо.
За крај разговора о Блиском Истоку, да поменемо ситуацију у Египу. На почетку су у покрету за демократске промене главну реч имали млади и либерално оријентисани људи. На крају је испало да су Муслиманска браћа, која су посматрала са стране та збивања, „преотела“ тековине револуције. Међутим, волео неку Муслиманску браћу или не, они су дошли на власт на у основи демократским изборима. У међувремену, шеф државе Морси је збачен и армија је преузела власт. Многи грађани су очито разочарани оваквих исходом након трогодишње борбе. Како охрабрити и оснажити демократске снаге?
— То је тешко питање. Наравно да је реч о неуспеху транзиције. Демократска трансформација је успела у Тунису, што је веома важно да имамо макар један успешан пример. Египту предстоји дуг и мукотрпан пут с обзиром на његову сложену ситуацију. Грађани и организације који су предводили протесте на тргу Тахрир нису желели да касније учествују у политици, а најорганизованија политичка снага била су Муслиманска браћа, која нису привржена демократији. Нисам сигуран да ће власт коју оличава Сиси бити дуговечна.
Не знамо када ће избити нови протести и сукоби. Међутим, људи који желе отворенији систем пре или касније ће тражити реформе. Без обзира на ограничења Арапског пролећа, јер је отворило простор и за недемократске снаге, оно је показало да људи желе нешто боље него што имају. Надајмо се да ће покрет са трга Тахрир јачати и сазрети без обзира на тренутне неуспехе.
То се односи и на Украјину, тачније да покрет који је изнедрио „наранџасту револуцију“ треба да сазри. Она је у међувремену доживела неуспех. Демократска влада није испунила очекивања, што је омогућило враћање Јануковича на власт. Надајмо се да ће цивилно друштво, које је активно учествовало у покретању наранџасте револуције дефинисати јасну, реалистичну и дугорочну стратегију. Да се вратим на стање у Египту, снаге које су изнедриле Арапско пролеће мораће да се активно укључе у политику, а не да је препусте, као у прошлости, Мубараку, затим Сисију и Муслиманској браћи.
И ситуација у Украјини, коју сте поменули, веома је хаотична. Примирје је крхко и у таквим околностима се не назире политичко решење.
— Није могуће политичко решење без војне равнотеже, које сада нема у Украјини. Њене снаге су веома слабо наоружане и не могу да одоле модерној руској армији. Стога је нужно послати војну помоћ властима у Кијеву.
Мислите на наоружање? Да ли је то довољно, или би то укључивало и неку врсту интервенције НАТО мада Украјина није чланица ове Алијансе?
— У овом тренутку важно је да се украјинској армији помогне у обуци и наоружању како би се могла сама супроставити руским снагама, што сада није у стању. Не сматрам да то изискује и војну интервенцију НАТО. Међутим, за одрживо политичко решење неопходни су и инструменти за обуздавање Русије.
У једном интервјуу 2006. рекли сте да сте у младости били социјалдемократа, а да сте касније постали демократа. Глобална економска криза заоштрила је многа питања која сежу до сржи демократије, пре свега продубљивање неједнакости.
— Демократија се сучава са парадоксом да се шири као сет вредности, макар формално, а да је истовремено погађа криза на самом изворишту. Како удахнути нове идеје у демократију. Неки је зову „демократија 2.0“, која подразумева много активнију улогу грађана наспрам „демократије 1.0“ као углавном формалне „изборне демократије“, која своди учешће грађана углавном на гласање сваке четири године.
Демократија се никада није сводила само на формалне критеријуме. Увек је подразмевала много тога. Увек смо веровали да је слобода на првом месту. То, између осталог, значи и слободу организовања синдиката, политичких партија и других организација у циљу задовољавања економских и других потреба грађана.
У међувремену су искрсли многи проблеми који нису постојали на почецима демократије. На пример, старење становништва, што изискује много већа финансијаска издвајања у САД и ЕУ. На разна социјална давања, пензије, бригу о старима и слично – раније је трошена трећина америчког буџета, сада две трећине. У комбинацији са трошковима одбране и сервисирањем дугова, не остаје скоро ништа за друге потребе.
Зато је потребан политички споразум између различитих снага око ових питања, а који се још не назире. То су проблеми са којима се суочава једно демократско друштво. Демократија се никада није сводила само на изборе.
Да ли продубљивање неједнакости доводи у питање сам појам демократије, јер један од њених кључни постулата увек је био једнакост шанси?
— Решавање проблема неједнакости никада није било могуће без снажног економског раста, конкурентности. Није решење у враћању централизованог државног социјализма. Додуше, потребан је известан повратак на инклузивну тржишну економију, која уважава потребе сиромашних. Дакле, да би се обезбедила средства за бригу о њима, потребна је снажна тржишна економија као извор.
На крају о Балкану. Иако се стање побољшава, оно је и даље крхко. Србија и Црна Гора су на европском путу. С друге стране, демократски процеси се суочавају са мноштво изазова. Земље регије се још нису у потпуности опоравиле од недавних ратова. Има још нерешених етничких спорова. БиХ је и даље у политичкој блокади. Влада безнађе, па многи млади желе да оду. Као једна од последица тог хаотичног стања, неколико стотина милитаната са Балкана придружило се екстремистима Исламске државе? Како гледате на перспективу ове регије?
— То су очигледно дугорочни проблеми. Ово је регија из које се САД не могу повући и препустити је Европи. Када је реч о политичким правима и слободама, то изискује снажно присуство САД у настојањима да се превазиђу ове тешкоће на Балкану, иако Вашингтон треба да се суочи и решава веће проблеме, као што су тренутно на Блиском истоку, затим у односима са Кином и остале. Међутим, Балкан није нестао са геополитичке мапе и САД не могу једноставно рећи – ово је европски проблем.
