Прочитај ми чланак
Већ и само спомињање „нормализације односа“ између Београда и Новог Сада – овог пута због расподеле буџетског новца – показује да се већ као реалност прихвата „ентитет Војводина“, са којим би остатак земље требало да нормализује односе.
То је и највећа победа Пајтића и Чанка, и њихове политике стварања војвођанске посебности кроз кризу и конфликте .
Некако у сенци судбинског питања да л’ ће бити или не опскурне геј параде пролазе мимо нас много значајнија питања, попут политичке кризе између републичке и покрајинске власти којој је сада повод Закон о буџету. Српски речено, питање око којег се копља ломе је ко ће добити колико новца из државног трезора, ојађеног и опљачканог у претходним годинама.
Наиме, Законом о буџетском систему промењен је начин рачунања фамозних седам одсто државног буџета које Војводина добија од Републике, јер се од сада у то урачунавају и приходи добијени на друге начине. То је, отприлике, као да детету обећате сто евра џепарца, али у то урачунате и двадесетак који му дају баба и деда.
На тај начин ће покрајинска власт, коју контролише ДС, по њиховом уверењу добити мање но што је очекивала. Републичка влада је, с друге стране, уверена да ће Војводина на крају добити више новца (пет милијарди), јер је буџетска основица за идућу годину већа но ове године.
Неко би се упитао, па, у чему је проблем? Ствар је у томе што су покрајинске власти претходно уложиле велики новац у спасавање труле „Развојне банке Војводине“. Вероватно из страха да се РБВ, али и покрајински „развојни фондови“ не претворе у „нове Агробанке“, покрајински ДС одлучио је да спасава пропалу банку новцем пореских обвезника (око милијарду и по динара), па су дошли у ситуацију да немају довољно новца за функционисање покрајинских институција, што би могло да доведе и до ризичне позиције за покрајинске властодршце.
Они овим трансакцијама, у сенци заиста значајног губитка власти у Новом Саду, очајнички желе да купе време и да не дођу у ситуацију да банкрот покрајинских институција доведе до политичког суноврата војвођанског ДС-а који је одавно постао „држава у држави“. Шта се онда ради? Па, прогласи се узбуна и Београд се оптужи да пљачка Војводину. Бојан Пајтић је, са својим камарадима, потпуно преузео антибеоградску реторику Ненада Чанка („Војводина ради, Београд се гради“)…
Одмах су покрајинске власти покренуле иницијативу о оцени уставности закона којим је извршен ребаланс буџета. На одлуку Уставног суда Србије да су преузете (или преотете) надлежности покрајине у Статуту неуставне, одговорено је покретањем поступка о уставности закона којим се регулише буџет. Као да кажу „и ми Уставни суд за трку имамо“. Они су игнорисали одлуку Уставног суда кад им је одговарало, а сада желе да иду пред исти тај суд да добију „правицу“ и новце за које мисле да им припадају.
Исти ти су се до ових избора клели у Млађана Динкића и његове финансијске способности, али и вештине да „решава проблеме“ и да допринесе победи „својих“ нереалним обећањима; данас је Динкић омражен и проклињан од стране војвођанских демократа и њихових политичких сателита.
Тако је Горан Јешић, потпредседник војвођанске владе и функционер ДС-а, на питање како објашњава ту промену односа према Динкићу рекао да он и даље сматра да је овај способан, али да је овде погрешио и да је оштетио буџет Војводине. Њему је нарочито засметало што је већи део буџета Војводине као проточни бојлер – то јест, служи само као посредник у трансферу између државног буџета и општина или капиталних инвестиција.
У преводу, то значи да се у протоку мало тога задржава, па је и могућност да се „ток новца“ скрене у правцу у којем би волели војвођански политичари мања. Стога ово можда и није толико битка за количину новца, већ за контролу над тим новцем.
Но, најдаље је у нападима на Динкића отишао Балинт Пастор, који је министра оптужио да је лагао и да лаже. Предњачећи у харанги против Владе Србије, Пастор и његов Савез војвођанских Мађара ризикују да буду од Срба у Војводини доживљени као они који ситуацију додатно закувавају мешањем у унутарсрпске политичке зађевице, са циљем дестабилизације политичке ситуације и лова у мутном. То није добро ни за Србе, а ни за Мађаре.
НЕДОДИРЉИВИ ФОНД ЗА РАЗВОЈ ДС-а
Како је могуће да увек имамо прегањање око тога колико Војводина „добија“ из буџета? То је стога јер је читава та прича, из политичких мотива, замагљена и замршена. Да посетимо, војвођанске општине добијају колико и друге општине, и на то се као шлаг на торту додаје још седам одсто од укупног буџета Србије. При томе је нејасно како покрајина стиче сопствене приходе, а још је замршеније и тајанственије како их троши.
Наиме, покрајинска администрација и њени фондови до сада нису били мета ни медија, а ни контроле потрошње, што значи да су били створени идеални услови за злоупотребе и корупцију. Тако Фонд за капиталне инвестиције Војводине годинама уназад није дао никакав извештај о свом пословању, што је нечувено. Покрајински органи власти и њихови фондови функционисали су као феуд Бојана Пајтића и његове екипе, феуд у који се нико из Београда није хтео или смео мешати. Надамо се да је то време коначно прошлост.
Било би изузетно лоше по земљу и по правни систем да се ова криза реши тактичким договором Ивице Дачића и Бојана Пајтића, јер би то био приватан договор представника власти. Они би тиме игнорисали одлуку Уставног суда, а Устав би био монета за политичко-финансијско поткусуривање.
То и значи изјава лидера мађарске мањинске странке Пастора да, ако се договоре Дачић и Пајтић, они одустају од жалбе Уставном суду на неуставност закона којим се регулише буџет. Тако испада да није ни битна одлука Уставног суда о неуставностима Статута, а није ни битно да ли је уставан или неуставан један закон, ако се њих двојица договоре (са или без Динкића) и при томе то буде одговарало Пајтићу, Јешићу, Пастору и Чанку. Тако испада да је персонални договор два политичара око питања расподеле новца важнији од закона и Устава.
То нас све подсећа и на сличан „споразум Цветковић – Чанак“, којим се преко колена и по кулоарима доносила одлука о томе која ће имовина припасти покрајини. Бизарно је било то што је са једне стране „зеленог стола“ седео премијер државе, а са друге лидер једне маргиналне странке који је склон екстремним испадима. При том је тада држава капитулирала пред уценом Ненада Чанка, па је оправдана бојазан да ће се слично десити и у односу према много јачем Пајићу.
Но, да се вратимо тренутним „преговорима“ на релацији БГ – НС. Премијер Дачић је, додуше, рекао да тема „преговора Београда и Новог Сада“ неће бити проценат издвајања из буџета или нешто што је дневно-политичко питање. Он жели да разговара о односима између покрајинске и републичке власти, те да се ти односи нормализују после ових трзавица и да „покажемо државно јединство“. То све на први поглед делује коректно и нормално, али ипак, о чему ће причати ако не о проценту новца?
Исто тако нам и реторика „нормализације односа“ показује да се већ као реалност прихвата „ентитет Војводина“, са којим би остатак земље требало да нормализује односе. То је и највећа победа Пајтића и Чанка (који је тренутно одсутан из борбе за „наше новце“ због познатих, оправданих разлога), и њихове политике стварања војвођанске посебности кроз кризу и конфликте.
Занима нас, ако тема неће бити проценат новца из буџета, да ли ће се, можда, разговарати о томе због чега покрајинска власт игнорише одлуке Уставног суда? Или о томе да ће се финансирати и надлежности из Статута које су проглашене за неуставне, а које се, како видимо, и даље финансирају; не постоји, наиме, основ да се финансира тзв. Војвођанска академија наука или Канцеларија Војводине у Бриселу (ма колико то изгледало „корисно“ Милици Делевић, ДС-овој посланици и председници скупштинског Одбора за европске интеграције).
Да ли ће на самиту Дачић-Пајтић разговарати о томе како се договором могу суспендовати закони или о томе како помоћи Фонд за развој (ДС-а) Војводине, тако што ће дати још један кредит војвођанским демократама? Или пак о томе како је српски буџет увек био крава музара за ДС, чак и сада када су у опозицији?
На првом месту је потребно ускладити законе са уставом, али и са националним интересом, а он пре свега налаже очување јединства и стабилности државе. Разумемо да је Влади Србије потребна мудрост да овај проблем не би ескалирао у правцу сепаратизма, али то не сме да пређе црвену линију толерисања безакоња и неуставности. Јер како каже народна мудрост, правда држи земљу и градове. Што ће рећи, да их неправда и неправо подривају и руше.
(Печат, Бранко Радун)
