Прочитај ми чланак
(Ана Радмиловић)
„Немој неко да лаже да није тако кад је тако“, објашњава премијер нешто око Косова, уверавајући нас да је ова влада постигла историјски успех током преговора у Бриселу. Ештонова нас је похвалила и рекла да ће почетак преговора бити у јануару. А прочуло се и да је могуће да Дачић, Тачи и Ештонова добију Нобелову награду. За мир, наравно. Српски се премијер насмејао коментаришући ову гласину и додао да нико од њих троје није радио за фотељу, славу и томе слично. Као и да не верује у ту могућност.
Ипак: „Ово је невиђен успех“ сматра он на седници владе. Са овом констатицијом сложили су се сви који су могли да се обрате јавности. Од председника Републике који је изјавио да у ЕУ више није лако као раније, али да је опет лакше него ако нисте у Унији. И председница Центра за спољну политику, Александра Јоксимовић, овај пут је морала, каже, да се сложи са оценом српског премијера о историјском успеху дана 17. 12. 2013. И многи други.
Игра на жици
Шта је то што се десило тог историјског уторка у Бриселу а да готово ником од конзумената вести није јасно зашто је историјско? Речено нам је да датум преговора о придружењу нећемо добити у децембру него у јануару. Више нема сумње да ћемо се кад тад наћи у ЕУ.
Седамнаестог дана зимскога месеца децембра, прокуратор Србије коњаник Ивица Дачић… не вреди. Он се сам на свој рачун шали, шали се свесно, прича „народним језиком“ свесно, засмејава ове „интелектуалне“ свесно, глуми блесавог човека врло свесно. И није смешно, јер у тој његовој игри, глуми, има нечег што тужно подсећа на ону причу о играчу који изводи вратоломије да што дуже забави владаре, да замајава, да одложи онај тренутак када ће им досадити а тај тренутак ће значити његов крај. Довољно лукав да не би знао да ће и ово, као и много тога што је већ превалио преко главе и жив остао, проћи – јер све прође, то је једино извесно – он игра своју улогу стрпљиво, као човек без избора, уцењена глава, онај од кога се очекује да падне с те жице по којој хода.
Има нечег поштеног у том самоизругивању током давања изјава. Стављајући маску кловна, овај образован и без сумње интелигентан човек који је упао у замку, батргајући се ипак саопштава једну истину. Можда једини на политичкој сцени, овај човек с врха власти а предодређен за одстрел, шаље снажнију поруку него што би имитација опозиције икад могла да пошаље, и шаље је управо тим говором који имитира идиота, наступом пијаног певача старих хитова, егзалтираног до избезумљења саопштавача наших историјских победа. Све мање је смешно.
Како преживети?
И ако нико упућен и нико неупућен није у стању да схвати шта то прошли уторак чини историјским, верујем да свако може да схвати следећу вест дневника – смене у СНС, чистке, акције које по енергичности подсећају на некадашњу „Сабљу“, иако без последица, али тај рукопис неодољиво подсећа на оне дане када се готово свако прибојавао да прича телефоном о било чему а да је у вези с оним чије се име не спомиње. Такође, вероватно свако може да схвати наслове у новинама, славље због победе СНС на изборима, свуда, најаве ванредних избора…
Није тешко погодити шта би се у случају расписивања ванредних избора десило са човеком који нас са врха власти засмејава, врло успешно јер наседамо на његово изигравање кловна и мислимо: „О, Боже, каква будала“. Дворска будала која својим геговима открива истину, чест мотив у драмама о краљевима и убицама, овде се јавља као маневар човека који хоће да преживи.
Занемаримо сада премијера као политичара, који многима није по вољи али опстаје, између осталог и захваљујући томе што није будала. Нека падне, бацимо га лавовима. Шта остаје? Ванредни избори на којима ће СНС, односно ППВ победити све и свуда, све више подсећајући на Мила Ђукановића (стил, гестикулација, успорен говор који слути на претњу) а саветован и од стране Бебе Поповића, доживећемо да не само што нико неће смети да писне јавно. Неће смети, што је веч почело да се дешава, да прича у кругу пријатеља. И шта онда? Колико год такво стање било лакше за прегалнике у медијима јер не морају да брину, калкулишући за кога да се определе и шта да пишу, за многе друге штеточине које немају везе с јавношћу и оне вечито уплашене који немају никакву корист нити штету од гласања за ППВ али га се боје – колико год такво стање одговарало многима, где му је крај? Пошто смо полицијска, тачније параполицијска држава изразићу се овако: према законима балистике, кад испалите топовско ђуле оно ће пасти на земљу оном брзином и под оним углом којима је полетело пут небеса. А до тад, ништа.
(balkanmagazin)
