Прочитај ми чланакСавет за мањинска питања Српског покрета Двери поздравља отварање јавних дебата на тему правца којим Србија треба да иде, јер је 18. децембра 2017.-е, у Заводу за проучавање културног развитка одржана трибина под називом „Мултикултурализам данас: илузија или неопходност?“.
На дебати су учествовали: министар културе и информисања Владан Вукосављевић, редовни професор Факултета драмских уметности у Београду проф. др Милена Драгићевић Шешић, културолог из Завода за културу Војводине др Александра Ђурић Боснић и председник Удружења књижевних преводилаца Србије др Милош Константиновић.
Наравно, представника опозиције није било, али су се, ипак, могли чути различити ставови на ове теме, што поздрављамо и видимо да има утицај, на ову напредњачку власт, дистанцирање од мултикултурализма, на пример Ангеле Меркел, која је узор владајућим структурама у Србији данас, док у самој Немачкој има све мању подршку, али то је већ друга тема.
Пошто нисмо били позвани да будемо учесници дебате, јавности овом приликом саопштавамо да смо спремни на дијалог у будућности, ако власт случајно пожели да чује алтернативно мишљење о моделу мултикултурализма, који се годинама беспоговорно спроводи, као једини модел мањинске политике у Србији. У наредним редовима, размотрићемо најважније акценте са поменуте трибине, са нашег дверјанског становишта.
Министар Вукосављевић је у изјави медијима рекао да се Србија придржава високих стандарда отворености за мултикултурну и транскултурну сарадњу и да Савети националних мањина, који се старају и о култури, представљају јединствену појаву у овом делу Европе.
Овде морамо прокоментарисати тај део, да то јесте тако, да је Србија отворена земља за транскултурну сарадњу, али да се бојимо, колико дуго ће то и остати, јер ако имамо ауторитарне моделе владавине, у којима се опозиционо мишљење, макар и апсолутно конструктивно, унапред а приори одбацује, питање је када ће се појаве из сфере политике прелити и на друге области друштва, а видимо да се бар, по буџетским издвајањима, све мање новца издваја за културу, да се слепо следи неолиберални модел у сфери мањинског информисања, што доводи до озбиљне забринутости представника националних мањина.
С пуним правом, јер једно је перманентно информисање на мањинским језицима, а сасвим нешто друго повремено пројектно финансирање, и врло брзо већ у 2018.-ој години, видећемо како ће изгледати тај нови модел информисања на мањинским језицима, који још увек није у потпуности примењен.
Даље, тачно је да су Савети националних мањина јединствена појава у овом делу Европе (увек је оригиналност била на цени још из доба Хладног рата, зар не?), те да представљају снажан модел институционалне подршке мањинама.
Шта је онда проблем? Проблем је у томе, што се на тај начин држава повлачи из многих области друштва, а повећавају се овлашћења Националних савета ( у перспективи за очекивати је да се овлашћења претворе и у надлежности), а све се ради по одређеној усвојеној динамици деловања, пре свега, не толико зарад права мањина, већ – то је наш утисак – само зарад испуњавања преговарачких поглавља 23 и 24, што је већ политичка тема, о чему је познат став Српског покрета Двери да већина грађана у Србији, ипак не жели улазак у ЕУ, па се онда поставља питање, да ли је легитимно имати евроскептични став, а истовремено жељу за побољшањем мањинских права у циљу интеграције нашег друштва, које је вековима било познато по толеранцији сваке врсте.
Углавном, реч мултукултуралност у нашем јавном дискурсу доминира у односу на интеркултуралност или поменуту транскултурну сарадњу, која се полако губи, јер се, полако јавља феномен гетоизације мањинских заједница, а да се политички врхови појединих Националних савета неких мањина не запитају никад, да ли је нормално да се, рецимо записници са њихових седница, не достављају на српском језику у облику који је предвидео законодавац и да се изричито тражи да то не буде обавеза. Да ли то игде, осим у Србији, може да се постави као захтев? Ево размислите, да ли је могућа интеграција у Немачкој, без познавања немачког језика. Баш у тој Меркеловој Немачкој.
Министар Вукосављевић је, према ономе што је отишло у етар, приметио да је мултикултуралност у савременом добу „донекле отрцан појам јер се свашта под њим подразумева, али ако под њим подразумевамо отвореност за културне утицаје, чување културе и националних мањина и етничких група и већинског народа, онда се ствара разуман простор за напредак свих културних образаца“.
Овде видимо да сам министар није сигуран да шта се у Србији подразумева под појмом мултикултуралности, па нам даје своје тумачење, које је теоретски неодређено, јер нисмо сигурни шта министар подразумева под културом, али имамо утисак да овде има малчице утопистичке ароме, при чему се у истој реченици, тражи и конзервација културе и поновићемо, напредак свих културних образаца.
Превише апстрактно, али добро, бар је споменут већински народ, што се све ређе користи у јавном дискурсу, иако нема мањинске политике без одређивања права и заштите културолошког идентитета већинског народа. У Србији је већински народ српски народ, то је уставно одређење, и да би мањине било које врсте (националне, верске итд) имале државну бригу о наслеђу, важно је препознати и моделе транскултурне размене са већинским народом.
Најбољи пример за неадекватност оваквог мултикултурализма, рецимо као пример, јесу питања каква је институционална подршка великом билингвалним особама, особама из мешовитих бракова, мањинама унутар мањине (на пример Румуни назарени су мањина унутар румунске заједнице) или такозваним малим мањинама (Јермени, Цинцари и сл.)?
Наредни део дебате, доносимо у оригиналном облику који је ТАНЈУГ пренео:
„Директор Завода за проучавање културног развитка др Вук Вукићевић, који је водио дебату, скренуо је пажњу да су водећи светски политичари – Ангела Меркел, Дејвид Камерон и Никола Саркози – својим недавним изјавама довели у питање мултикултурализам окарактерисавши га као концепт који води ка изолацији и сегрегацији, уместо ка толеранцији и разумевању другог. Шешић и Боснић су упозориле на највећу замку мултикултурализма, који је, настао из жеље и потребе да се заштите права различитих етничких заједница, довео до одсуства дијалога између различитих заједница.
Боснић је приметила да је у Војводини, као изразито мултикултуралној средини, поштовање различитости националних заједница довело до тога да су се оне превише ослониле и окренуле комуникацији унутар себе и све мање комуницирају међусобно.” Ова задња реченица јесте кључна. Како се десило то да је комуникација окренута ка унутра (а шта је то него гетоизираност?!) и ко сноси одговорност за такво стање?
Да ли икад падне на памет нашим суперлибералима да имају и своју одговорност за развијање модела који припаднике различитих заједница постепено удаљава једне од других? Коме је то, можда, у интересу?
Да ли је то пут ка атомизацији нашег друштва? Много је питања, које бисмо поставили и министру и поменутој екипи учесника ове трибине.
Нека се не заваравају да ће Српски покрет Двери нестати са сцене неким изборним инжењерингом, јер ми јесмо део тог новог европског таласа евроскептичних, еврореалистичких снага, које јачају на уштрб разних непрагматских утопистичких модела, какав је данас неолиберализам, раније комунизам, а већ сутра и поменути мултикултурализам.
Мултикултурализам је концепт, од кога се и Ангела Меркел дистанцира, пошто је она за многе овде ауторитет, бар евидентирајте то, коригујте се и ми ћемо подржати све што јача кохезију нашег друштва.
Међутим, тешко да ће до тога доћи, јер оно ка чему се иде у Србији, није јачање друштва, заштита постојећег демографског стања, већ обрнуто, јачање свих модела који ће у реалном времену од само неколико година довести до даљих подела.
Поздрављамо то што је учесник трибине, Константиновић скренуо пажњу да је “Балкан ближи идеалу интеркултуралности, од било ког друштва на Западу”, али се онда поставља питање где је тај модел данас?
Поред јасних идеолошких матрица из којих су говорили проф. др Милена Драгићевић Шешић, и културолог из Завода за културу Војводине др Александра Ђурић Боснић, са којима се нећемо сложити, али поздрављамо учешће у овој, иначе реткој врсти јавног дијалога (наглашавамо без опозиционих ставова владајућем неупитном моделу), чули смо вешто срочене термине “политика искључивања”, “непостојање дијалога између Београда и градова у унутрашњости”, “идеолошка искључивост са естетским реперекусијама”, што баш и не улива наду у спремност на дијалог са неким ко не дели њихов поглед на свет.
И на крају, тема ћирилице, где су Шешић и Боснић истакле да два писма представљају богатство народа, осудивши мере које је предвидело Министарство културе у циљу заштите ћирилице, док су Вукосављевић и Константиновић су указали на угроженост ћирилице и нагласили потребу за стимулативним мерама којима би се подстакло, на пример, штампање књига на ћирилици како не би „нестала у тихом процесу акултурације“.
И шта је закључак из свега овога? Најпре, расправа је тако моделована да министар Вукосављевић испадне заштитник, рецимо ћирилице, јер преко пута себе нема на пример представника Двери, него особе које су склоне либералном моделу евроинтеграција. Да ли ће овај министар бити весник стварног дијалога у процесу тражења најбољег културолошког модела проценићемо након неколико месеци и могућности да се на оваквим трибинама чује глас другог и другачијег ( на пример опозиције, ево рецимо Двери). Уколико и даље саговорници буду само припадници једне школе мишљења са две нијансе мање-више, онда ћемо имати дијалог који се неће пуно разликовати од оних модела ТВ дуела у којима Вучић гостује са Соњом Бисерко или Јеленом Милић, па испадне добар момак за гледалиште, а то се у области односа с јавношћу назива спин.
Дакле, министре Вукосављевићу, ако сте за дијалог о овим темама Савет за мањинска питања Српског покрета Двери има кадрове који могу да парирају Вашим ставовима. Чују се гласови из владајућих кругова да се размишља о Вашој смени, приликом прве реконструкције Владе, ако тога буде, па искористите прилику док сте још министар да покажете да имате снаге за аргументовану расправу, јер питање људских и мањинских права, културне политике је питање, које захтева да се чују све стране у друштву, а ми представљамо једну парламентарну опозициону партију, која сматра да је питање цивилизацијског избора демократски дијалог и сучељавање ставова.
Да поједноставим: заложите се да се организује ТВ дуел, најпре, на пример Вучић – Обрадовић, а одмах за тим, рецимо Вукосављевић – Јањушевић, или Вукосављевић – Игић, како год Вам воља, јер имамо доста кадрова у нашем Савету, па ћемо сматрати да сте човек дијалога са онима који се разликују од Вас у ставовима. То је пракса у Европи ка којој тежите. Крајње је време да водећа владајућа партија и водећа опозициона снага укрсте аргументе пред најширим аудиторијумом. Ви сте на потезу. С пажњом пратимо Ваш рад, у сваком случају, па ћемо се тако и поставити, колико будете имали респекта према овој иницијативи, а у зависности од потребе, оглашаваћемо се на ову тему.
Горан Игић, председник Савета за мањинска питања Српског покрета Двери
