Прочитај ми чланак

Годишњица трагедије на Пештеру: Жртвовали војника и оца због рекламе власти

0

Ни после годину дана од погибије војника Дејана Стојковића (39), који се 21. јуна угушио у оклопном возилу током припреме војне вежбе „Муњевити удар 2021“ на Пештеру, Више јавно тужилаштво у Новом Пазару није покренуло истрагу против одговорних за ову трагедију.

Иако су државни органи, на челу са Министарством одбране и Генералаштабом, здружено покушавали да заташкају трагичну смрт старијег водника, планове им је осујетио управо лист „Нова“, који је упорно извештавао о овом догађају.

Новопазарско тужилаштво било је принуђено да покрене предистражне радње, посебно када је стигао токсиколошки и обдукциони налаз који је потврдио да смрт није била природна, већ насилна. Наложено је вештачење оклопног возила, али упркос томе што је обављено на Машинском факултету у Београду, до данас није прослеђено тужилаштву.

Чињеница да се случај годину дана није много одмакао од почетка, јасно указује да је по среди системско заташкавање очигледне појединачне кривице, као и скривање и заштита одговорних.

Наиме, кобног дана, старији водник прве класе Војске Србије преминуо је током припреме војне вежбе, на Пештеру, а Министарство одбране је истог дана издало саопштење о његовој смрти, тврдећи да му је „нагло позлило“.

Убрзо су из редова Војске процуреле информације да је Стојковић погинуо током вежбе, када се у његовом оклопном возилу активирао противпожарни систем. С обзиром на то да поменути систем подразумева испуштање гаса који исисава кисеоник и на тај начин спречава ширење пламена, водник Стојковић се угушио због мањка кисеоника, али и изложености отровном гасу.

Све то је потврдило токсиколошко вештачење, након ког је Министарство одбране морало да призна да је његова смрт била насилна.

Саговорници раније су изјавили да је до активирање пожарног система у оклопном возилу дошло због чистог јавашлука, али и бахатости војних старешина, који су дозволили да кобног дана читава Војска Србије, буде стављена у службу промоције владајућег режима и јефтине забаве за јавност.

Наиме, отровни систем у Стојковићевом возилу активирао се због наглог пораста температуре, до које је дошло најпре због екстремне спољних температура од тог дана, а онда и због детонација пројектила које су дочаравале нападе на возило за потребе снимања.

У тренутку када се систем активирао, водник је радио везом обавестио старешину да мора да се заустави и заједно са шест чланова посаде напусти оклопно возило.

Дозволу за то, међутим није добио, а након што ју је опет затражио, одлучио је да стане како би сви могли безбедно да изађу.

То је пошло за руком свима, осим њему, који је по протоколима војске, као водник морао да изађе последњи.

На вратима тенка остао је да виси без свести.

Вежба ни тада није прекинута, већ је санитет Хитне помоћи морао да се пробија између оклопних возила и тенкова, како би стигао до Стојковића, док су око њих одјекивале експлозије пројектила.

С обзиром на то да нису имали кисеоник при себи, Стојковић је транспортован у краљевачку болницу, али је убрзо по пријему преминуо.

Иако је погинуо на радном задатку и успут извео херојски чин тако што је спасао шесторицу војника, Дејан Стојковић сахрањен је у тишини, без војних почасти и без присуства било којих званичника, како војске тако и државе.