Прочитај ми чланакПатријарх српски Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у 10.45 сати на Војно-медицинској академији у Београду
Данас живи могло би се рећи као народни светитељ, у причама и анегдотама, на иконама и фрескама на којима се осликава његов лик, иако није проглашен за свеца, цитира се његово „Боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди“.
Патријарх српски Павле преминуо је на данашњи дан 2009. у 10.45 часова на Војно-медицинској академији у Београду. Имао је 95 година и огромно поштовање не само у свом народу, већ и међу другим православним народима, високо су га ценили и неправославни и атеисти, и источни и западни, државници и уметници. Српској православној цркви оставио је богату богословску заоставштину кроз књиге које је написао, међу којима су и оне богослужбене, или превод Светог писма на којем је предано радио са тимом људи као председник синодске комисије.
Поставио је смернице и путоказе као 44. поглавар српске цркве својим наследницима, подизао храмове и углед цркве, оставио писане извештаје о стању на Косову и Метохији као епископ рашко-призренски.
Био је много више од скромног монаха и патријарха који је путовао овим светом најчешће пешке или градским превозом.
Промисао је за њега одредила да као епископ, а потом као патријарх, служи на тешким и изазовним местима у тешка и мрачна времена. И он је то чинио спремно, са вером у срцу и молитвом на уснама као својим најјачим оружјем. Као епископ рашко-призренски био је сведок, али и жртва, притисака, вербалних и физичких напада на српску цркву и народ на Космету, као патријарх српски дошао је на трон Светог Саве у освит ратова и страдања и распада заједничке државе.
Од 1957. до 1990. године, као епископ рашко-призренски редовно је слао извештаје Светом архијерејском Синоду са „распетог Косова“. Писао је о нападима Албанаца на цркве, монаштво, свештенство и народ, а о страдању српског народа на Космету сведочио је као епископ и у Уједињеним нацијама.
Обавештавао је највише црквене и државне органе о тешком стању у својој епархији: 1958. пише да „од Пећи до Девича у Дреници нема ниједног свештеника“, а 1961. констатује да је „стална невоља незадржано исељавање нашег живља мање-више са територије целе Епархије“. Извештава и о притисцима и нападима због којих се то исељавање дешава: разбијању прозора на цркви, паљењу имовине, скрнављењу гробаља, уништавању летине, нападу на ученике богословије. И сам је био жртва напада младих Албанаца 1989. године.
„Народ је овде, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свих могућих невоља које преко њега снажно дувају. Углавном сам их опомињао да чувају оно главно – душу своју и образ свог народа, то опште добро, наслеђено од наших светих предака“, пише Синоду у мају 1962. владика Павле.
Кроз још бурнија времена и догађаје руководио је бродом српске цркве као патријарх. На трон Светог Саве изабран је 1990. године, у освит крвавог распада заједничке државе, за чим ће следити нова искушења и страдања: велике уличне демонстрације, НАТО бомбардовање 1999, једнострано проглашење независности Косова, мартовски погром.
Памти се и како је извиждан на протестима код Теразијске чесме 1991, али и како је са светосавском литијом 1997. године „пробио“ полицијски кордон у београдској Коларчевој улици и заједно са верним народом и студентима који су данима на улици протествовали, према неким проценама укупно више од 100.000 људи, стигао до храма Светог Саве. Као патријарх остаће упамћен и по томе што је у његово време залечен амерички раскол у српској цркви, основане нове епархије, обновљен рад Цетињске богословије, отворен Богословски факултет у Фочи и крагујевачка богословија.
Последњи пут за патријархом Павлом верници су кренули 19. новембра 2009. године.
Отворени ковчег у који је било положено његово тело пратила је у свечаној тишини поворка у којој је, према проценама, било више од 600.000 људи.
Опело у Храму Светог Саве служио је васељенски патријарх, а саслуживала су још тројица патријараха. Без камера и присуства јавности, у уском кругу црвених великодостојника и највиших званичника државе, патријарх Павле сахрањен је у манастиру Раковица, а над раком је прочитана порука руског патријарха.
Својој цркви најдуже је служио као епископ рашко-призренски: 34 године, а ни касније као патријарх никако није заборавио Космет. Кажу да после НАТО бомбардовања 1999, док год га је здравље служило, није пропуштао да сваки Божић и Васкрс проведе на КиМ.
„Отаџбина је срце човека, а ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Нека сваком родитељу Косово и Метохија буду једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији“, поручивао је својевремено патријарх Павле.
