У једном периоду челника српске власти јавно похваљују амбасадори, (под)секретари, а истовремено, тајним комуникацијама, критикују и притискају. Када пак јавно негодују, потајно паралелно шаљу поруке подршке. И тако наизменично.

Власт годинама као свој први плус истиче зановљени велики углед који Србија ужива међу пријатељима са свих страна. Ипак, каква је наша држава данас и која јој је будућност ако председник владе једва спасава живу главу за време историјске посете сребреничком мезарју? Све уз директан пренос за светски аудиторијум. Нешто ту не штима.

Политика светског владара (САД), његових савезника и послушника према Србији истоврсна је од времена председника Слободана Милошевића до данас. За владаре са Запада пожељан си на месту председника државе или премијера све док чиниш њиховом политичком, војном, економском и културном интересу. Али уз игру по њиховим нотама, паралелно теку притисци и критике.

У једном периоду челника српске власти јавно похваљују амбасадори, (под)секретари, портпароли, медији, ређе министри, а истовремено, тајним комуникацијама, исти га критикују, притискају, уцењују. Када пак јавно негодују, потајно паралелно шаљу поруке подршке. И тако наизменично, све док не оцене да од премијера или председника државе више не може бити користи. Тада се свeколико планирање, финансирање, пропагирање и организовање усредсређује на изборну победу или револуционарни преврат (већ према датим околностима) у корист новог западног миљеника.

Пример „љубави и мржње” према Милошевићу у том смислу је поучан. С почетка подржан као реформатор социјалистичког (или омрзнутог им комунистичког) политичког система у социјалдемократски капитализам (попут шведског), стручњак западњачког профила који је држао да економија треба да води политику, личност са даром (харизмом) да се интимизира са обичнима и слабима, „гарант стабилности” брже-боље је притиснут санкцијама (које нису ништа друго до вид геноцида).

По истеку „рока трајања” Милошевић је постао жилав непријатељ, „балкански касапин”, чију земљу треба бомбардовати (НАТО агресија, 1999). Чак и као политички отписан, држан је и паликућом и ватрогасцем коме је Клинтонова администрација (а посебно Р. Холбрук) посвећивала кључну пажњу. Све док део опозиције није довољно ојачао за „петооктобарски преврат” (2000).

У закључцима се не губи ишта ако прескочимо 15 година и осмотримо ову мању, немоћнију, сиромашнију и безвољнију Србију и њену власт. Пред њом расте брдо нових, претешких захтева, често у облику уљудних, дипломатских молби. Повући се из сопствене јужне покрајине, „нормализовати односе са републиком Косово”, императивно наставити бескрајним „европским путем”, увести – исте онакве – санкције Русији, повољно продати странцима све што је иоле ваљано остало – и пољопривредно земљиште, наравно, изнова покајнички отићи у Сребреницу…

Неисцрпан је број таквих уцена на које власт пристаје не би ли добила нешто јавне политичке подршке и финансијске позајмице. Истовремено, иза кулиса, док пешчани сат трајања цури, владу критикују због недовољно „транспарентности” (sic!), финансирања јавног медијског сервиса и мањка „медијских слобода”, подршке Додику, непредавања Шешеља, војне параде „за Путина”, непризнавања „пресуђеног геноцида” и чега све не.

Опет је све персонификовано, као за Милошевићевог вакта, у „харизматичном” премијеру Александру Вучићу. Народ га тренутно већма воли, а Запад подржава и крадомице критикује. Не интересује их живи ли он за политику или од политике (М. Вебер), већ им је важно да има разумевања за њихове интересе. А ако се промени или кад се „потроши”, порадиће се на политичкој смени којом се наставља тамо где он стаде. Само што наставак хода тим стазама и богазама не носи ичега доброг за наш напаћени народ и посрнулу државу. Срби, у памет се (Н. Попара), окренимо се својим интересима на своме путу.

Извор: ПОЛИТИКА

Ознаке: запад, Слободан Орловић, Србија, српска спољна политика, Српске власти