Прочитај ми чланакПетог октобра 2000. године грађани Србије изашли су на улице и окончали власт Слободана Милошевића. Од тада је прошло 18 година, а "Блиц" је питао стручњаке: Да ли је Србија заиста пунолетна када се ради о питању демократије?
Данас, на дан када Србија слави „пунолетство“ демократије, др Зоран Стојиљковић, професор на Факултету политичких наука, каже за „Блиц“ да пети октобар није био пуцањ у празно – отворио је неке шансе, али то што их нисмо искористили, то је питање наших демократских капацитета.
foto: Printscreen
– Доминантан је став грађана да је пети октобар била углавном промена власти и да није оставио неке друге трагове, сем што нас је извукао из дубоке изолације и оставио шансу да се вратимо у свет демократије. То је нешто што би се могло назвати плусом када су у питању промене након 18 година – сматра Стојиљковић.
Но, све остало, каже он, показало се као велико трошење енергије које није дало одговарајуће резултате (гледано очима српског становништва).
– Ми нисмо добили ништа више од редуковане изборне демократије, добили смо својинске промене које се нису показале успешне чак ни у економском аспекту. Имамо већу незапосленост, веће друштвене неједнакости, добили смо ситуацију у којој је Србија остала доминантно партократија, земља у којој се о судбинама људи одлучује у политичким врховима, без обзира ко је на власти – објашњава професор.
(Не)јасни циљеви
Иако смо као друштво озбиљнији од просечног пунолетног тинејџера, налазимо се у периоду када имамо дилеме о будућности, каријери и животном путу. Политички речено, у протеклих 18 година урађено је много, у бољој смо позицији него иједног дана током 90-их година, али, према мишљењу директора ЦЕСИД-а Бојана Клачара, и даље имамо недовољно посложене и недовољно јасне циљеве око тога шта желимо да постанемо.
– Неке од тих ствари су дефинисане, а то је пре свега однос према ЕУ, где постоји нека врста консензуса, али читав процес иде уз бројне отпоре и врло често уз неку врсту конфузне политике која још увек није успела чврсто да дефинише свој основни стратешки циљ – сматра Клачар.
– Имамо потпуно међународно признање, нормализоване односе и у региону и са свим другим европским и светским државама, нисмо изоловани, не трпимо никакве санкције. Економска ситуација, мерена по свим могућим параметрима, данас је много боља. У прилици смо да 18 година имамо ситуацију у којој се власт добија и смењује на изборима и да имамо, уз све мане које се дешавају, неку врсту релативно демократског и плуралистичког живота – објашњава Клачар.
Истрајност
Недостатак лустрације, али и проблематичне приватизације део су корпуса лоших ствари током ових 18 година.
– Недовољан отклон ка свему оном што је чинило прошлост – пре свега, ка безбедносним структурама које су и довеле до тога да имамо премијера који је убијен 2003. године, али и недовољно јасан отклон на нивоу јавног живота, порука које шаљемо млађим људима… Чини ми се, такође, да највећи број људи који су имали прилику да обављају неке најважније функције нису били спремни да неке ствари пресеку, а ту је питање ЕУ најбољи пример – прича Клачар.
Склоност ка томе да врло често донесемо неку стратешку одлуку, а онда је на сваких годину или две преиспитујемо, Клачар приписује недостатку истрајности.
– Ако се одлучи да је развојни пут Србије ово или оно, онда је потребно чинити све да се тај циљ остварује. Чини ми се да се и врло често осврћемо уназад, дефинишемо циљ, па га за неколико година преиспитујемо – закључује он.
Божовић
Ратко Божовић, социолог и културолог, сматра да ће узрастање и зрење Србије потрајати.
– Остаје питање хоћемо ли икада постати зрели јер где нема јасне речи, мисли нити јасног пута ни путоказа… Морамо да се суочимо са истином, са оним шта се догодило и шта смо учинили себи и другима. Не можемо без завршене приче ићи у нову причу јер ћемо поновити исту ствар. А да бисмо имали истину, морамо имати слободну јавност, критичко мишљење – закључује Божовић.
Вулетић
– Плашим се да демократски дефицит, који је свуда у свету присутан, може да доведе у питање демократију као вредност. Јер када се људи нађу суочени са егзистенцијалним питањима, са питањима сукоба с другим земљама, онда им демократија постаје мање важна. Опасност за демократију постоји, поготово у регионима где имате међуетничке сукобе и сиромаштво – истиче социолог Владимир Вулетић, професор Филозофског факултета у Београда.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
