Прочитај ми чланак
(Фонд стратешке културе – Драган Милашиновић)
После силних перипетија, мелодрамских заплета и занимљивих расплета завршена је кључна фаза до сада, у политичкој теорији и пракси, невиђеног процеса који су српски властодршци и од њих контролисани медији називали реконструкцијом, без обзира што је он умногоме одударао од онога шта се под тим појмом обично подразумева.
Нити по дужини трајања процеса, ни по обиму промена, а поготово не по мотивима који нам се сервирају као разлог за ову политичку папазјанију то се не може назвати “реконструкцијом” у класичном смислу речи. Тим пре што видљиви носиоци овог процеса, Вучић и Дачић, најављују његов наставак “по дубини”, односно усмеравање према нижим чиновницима Владе, али и носиоцима функција у осталом делу државне управе и јавним предузећима. На тај начин нешто што, иначе, представља кратку и у сваком смислу ограничену политичку операцију, постаје бесконачни процес који његови креатори могу усмеравати и обликовати како год пожеле. Дакле, имамо реконструкцију која тече, политичку новину, која мирише на тоталитаризам, будући да носиоцима процеса ставља у руке “батину” којом могу звекнути било кога ко им се нађе на путу.
Наравно, такву ствар нису осмисли ни Дачић ни Вучић, већ креатори савремених глобалистичких процеса, односно њихови супер-визори за Балкан. Њих двојица су само извршиоци. Ради се о још једном политичком експерименту, налик на многе које смо искусили (попут ”Отпора”, рецимо) који ће, ако се успешно покаже, бити примењиван и на другим територијама које осваја Империја.
Постављени циљ је увођење “меког” тоталитаризма кроз форму легалних политичких институција, односно разрада још једне методе за прекрајање изборне воље кроз нагодбу политичке елите. Најбоља потврда тога је што се из неких европских центара већ чује идеја да се напет однос у владајућој коалицији Црне горе реши реконструкцијом по „српском моделу“.
Други показатељ да се над Србијом надвила опасност евро-атлантског тоталитаризма јесте кадровска структура нове Владе, која јасно указује на њену потпуну и безусловну посвећеност евро-атлантском концепту који ће се овде уводити кроз процес тзв. евро-интеграција, као и њену спремност да у потпуности изврши све циљеве постављене од стране глобалистичких господара, без обзира на тешке последице које то може имати по народ и државу.
Ово се посебно добро може сагледати кроз следеће моменте реконструкције:
– Поверавање Министарства Финансија Лазару Крстићу, младићу без икаквог политичког и радног искуства у државним органима, али дипломцу са Јејла, престижног универзитета који се сматра центром едукације кадрова савременог глобализма.
– Спремност да се испуне сви рестриктивни услови ММФ-а и истраје на неолибералном приступу економији који представља генератор разних видова криза и кога напуштају чак и његови творци.
– Један министар и најмање три секретара министарстава су чланови организације „East-West-Bridge“, испоставе Трилатерарне комисије у Србији.
– Ангажовање странаца, искључиво са Запада, за стручне саветнике у реконструисаној Влади, при чему највише упада у очи Вучићев будући сарадник за економију, политику и евро-интеграције, Алфред Гузенбауер, некадашњи аустријски канцелар који је доскора лобирао за независно Косово, као и Стивен Бајерс „девојка за све“ србомрсца Тонија Блера.
Будући да је Гузенбауер члан “Мадридског клуба”,глобалистичке организације која представља неку врсту резервног положаја бивших председника и премијера заслужних за стварање Новог светског поретка, а чији су припадници и Марти Ахтисари, Бил Клинтон, Карл Билт, па и Борис Тадић, јасно је у ком правцу ће се усмеравати политичка кретања Александра Вучића, човека скромних могућности у чији је ум, Тависток методама, убачен месијански синдром.
– Уклањање из Владе министара који су изражавали одређену дозу евроскептицизма, попут Братислава Петковића или Милутина Мркоњића.
– Истицање у први план потребе мењања свести српског народа у медијиским иступима свих министара реконструисане владе, а посебно њених челника, што представља најаву низа планираних операција које треба да сломе сваки отпор слободарског српског духа предстојећем “меком” тоталитаризму.
Све ово, али и много тога другог, недвосмислено указује у ком смеру ће се кретати активности реконструисане Владе, што њени челници уосталом и не крију. При томе, оваква мобилизација и концентрација европејства, наговештавају да ће се, као и у случају Космета, наставити пут који је трасирао Тадићев режим у предавању Србије центрима глобалистичке моћи, али крупнијим и бржим корацима. Намера је да се политичким “блиц-кригом”, уз примену медијског манипулативног пресинга створе услови да се чланство Србије у НАТО представи као природна етапа њеног европског пута и “нове” будућности, као и да се “реформама” доврши започето и целокупни привредно-финансијски систем дефинитвно угради у корпоративну филозофију и организацију Новог Светског Поретка.
И реконструисана Влада ће се ка том циљу кретати што брже буде могла. Будући да је воде бескомпромисни људи, који свесно паралишу и суспендују институције система када год их ове ограничавју у намерама, а користе њихов репресивни апарат како за уклањање тако и застрашивање непослушних (што су евидентне назнаке долазећег тоталитаризма), ваља очекивати да се при томе неће превише обазирати на ограничења која проистичу из уставних и законских одредби.
Истина, на свом путу неће имати озбиљнијих системских и политичких препрека, будући да евро-атлантизам практично контролише цело српско политичко позориште, али ће се неминовно сударити са интересима и осећањима већине грађана који на својој кожи осећају бич „светлих“ европских перспектива.
Свестан неминовности сукоба у који увлачи Србију, али без перцепције алтернатива да се он избегне, Александар Вучић, ових дана говори о себи и свом народу патетичним тоном који треба да га представи као могућег страдалника борбе за боље српско сутра. Но, немојте мислити да је он озбиљно забринут. Његов наступ је, уствари, претња. Он поручује свима који ће остати без посла, пензија, социјалних примања, станова, лекова и хлеба, да неће одустати. Јер, он има визију, он се бори за Сутра.
Али, проблем је што они којима се обраћа овом меком претњом не могу одустати. Не да неће, као он, већ не могу. Нестаће. Људи који умиру Данас не мисле о бољем Сутра.
И зато је сукоб неминован. Између њега који неће и који инструкције глобалистичких господара доживљава као визију сопственог политичког месијанства и народакоји више не може и нема где неће бити компромиса. А тамо где нема компромиса увек мирише тоталитаризам…
… И како год та прича буде текла она ће бити лоша за Србе и Србију, а добра за његове глобалистичке господаре. Јер, мирис тоталитаризма је оно што њима највише прија…
