Прочитај ми чланак
Ко се сећа Николе Шећероског? Млађе генерације у Србији га се вероватно не сећају (могу да пронађу његово гостовање на ТВ Београд 1 из 1990. године на „Ју тјубу“).
Међутим, за оне старије је, поред убедљиве победе Слободана Милошевића, Шећероски представљао симбол првих председничких избора одржаних у Србији. Мало ко је разумео у потпуности шта је све тадашњи председнички кандидат хтео да каже, он је добијено време желео што боље да искористи па је у телевизијске емисије долазио са брдом папира и причао је брзо до неразумљивости, али његова борба против државне бирократије која је хтела да му наплати неку казну за „четке и метле“ са којима није имао везе је заправо показивала јавашлук и бахатост једног апарата који је функционисао по инерцији. Државне службе су арогантно одбијале да признају сопствене грешке, макар се радило и о безазленој ствари какво је некакво решење о „четкама и метлама“, а покушавати „истеравање правде“ пред судом се претварало у вишегодишње процесе које су људе коштале живаца, новца и често-здравља. Зато је Шећероски, иако је његов резултат на изборила био скроман, побрао симпатије. Кандидовао се за председника да би се чуо његов вапај.
Како ствари стоје, требаће нам неки „нови Шећероски“ како би добили одговор на безазлено питање: како је министарка Зорана Михајловић користила службену картицу Владе Србије? Јер, све је исто као и 1990. Нити баш разумемо о чему се ради, пошто су изјаве министраке „округло па на ћоше“, нити ико у државном апарату жели да призна да је дошло до злоупотребе (или грешке), нити постоји назнака да ће ико одговарати. Нешто, што је у већини цивилизованих земаља уобичајен податак, који се може пронаћи на интеренту, у Србији је изгледа тајна.
Толика, да ће нам требати нови јунак који ће покренути причу о „гаћама и чарапама“. Јер, како пишу београдски таблоиди, управо је за ту намену најактивнија министарка из редова СНС трошила службени новац. Министарка није ово демантовала, већ је дуг експресно подмирила (уплативши на рачун Владе милион динара!!!), а јавности одговорила да се не стиди „онога што има“. Ма, може министарка да буде поносна на „гаће и чарапе“, али да их не купује од новца пореских обвезника. Мора ли се неко у земљи „жртвовати“ и кренути у „рат против бахатости“ само да би државне институције и представници који живе од „народних пара“ испуњавали своје законске обавезе? То је поразан податак и за нашу власт, невладин сектор, организације које се баве мониторингом и контролом, али пре свега за грађане.
Извор: Фонд стратешке културе
