Ми тада нећемо напасти Москву, него ћемо спорити право РС на постојање, угрозити Србе из Црне Горе и рушити темеље државе Србије.

Црна Гора се солидарисала са Европском унијом и завела санкције Руској Федерацији. Толико од озбиљних речи човека што не може да се помири са тим да је катастрофално поражен на претходним председничким изборима. Пре свега неколико година, када је обележавао годишњицу државне независности коју је ДПС претворио у шовинистичку и партијску параду, тврдио је да ће Црна Гора увек неговати своје везе са Србијом и Русијом. Владавина режима ДПС и СДП од почетка једва да је на себи имала смоквин лист принципа, програма и вредоности. Спремајући се да буде „Нова Европа“ неког још млађег Буша, Црна Гора је, ради слободе групе политичара да раде шта хоће, прихватила да води политику државе која није слободна.

ОЧЕКИВАЛИ СУ РУСКО ЋУТАЊЕ

Није овде реч о традицијама. О томе да је Русија своју „заветну земљу“ – како ју је седамдесетих година 19. века назвао руски амбасадор у Царграду Игњатјев – штитила и финансирала од 17. до 20. века. Не ради се о борби против фашизма коју је српски народ Црне Горе повео и из братске солидарости са совјетском Русијом.

О аутору

Чедомир Антић је дипломирао, магистрирао историју 2002. на Универзитету у Бристолу и на Универзитету у Београду.
Докторирао је на Универзитету у Београду.
Антић проучава српско-британске односе.
Запослен је као доцент на одељењу Историје Филозофског факултета, Београдског универзитета.
Антић је био председник Главног одбора Студентског протеста 1996-1997.
Чедомир Антић је аутор националног програма Нацрт.
Тренутно је председник Напредног клуба.

Данас није потребно ни да се присетимо колико је Црна Гора своју приврженост Совјетском Савезу платила скупље и од народâ бивше Југославије који су Јосифу Сатљину дуговали државност, није реч ни о благонаклоном ставу савремене Руске Федерације према Црној Гори, улагањима која су допринела да прастари и дотрајали Ђукановићев режим из коматозног пређе у стање зомбија. Овде је реч о елементарном поштењу, минималној честитости, која је потребна чак и за политику без које политичар није ништа друго него разбојник.

Руска Федерација је прогласила прикључење самопроглашене Републике Крим и града Севастопоља, они ће постати 90. и 91. чланица федерације. На први поглед реч је о кршењу међународног права и посебно Хелсиншког завршног акта. Хилари Клинтон, некадашња државна секретарка САД, и канадски премијер упоредили су Путинову Русију са Хитлеровом Немачком. Баш личи на Хитлера. За разлику од великог слободоумника Џона Мекејна, који је 2011. у Триполију најавио слично „ослобођење“ и усрећивање Сирије, Ирана, Русије и Кине.

Руска Федерација прихватила је и признала независност Украјине готово безусловно. Вештачка држава, чије слабашне традиције сежу век у прошлост, проширила се на Исток и Југ онако како су је замислили политичари који су водили један од три најмонструознија тоталитарна друштва у историји, лично криви за смрт више милиона политичких противника али и потпуно случајно изабраних грађана. Све то је Руска Федерација прихватила и гарантовала је границе Украјине.

Ипак, већ десет година у Украјини трају настојања да ова држава на недемократски начин промени своју унутрашњу и спољну политику. До прошле године политичке снаге које су се залагале за блискост и са Москвом и са Бриселом имале су већину. Тек тада је, условљена од ЕУ, власт Виктора Јануковича морала да се определи. САД и ЕУ су уложиле (према признању њихових функционера) неколико милијарди долара у протесте који су се претворили у оружану побуну.

Примењена је целокупна тактика из југословенских грађанскох ратова. Систематски имбецилизовано јавно мнење западоевропских земаља и САД је припремано за монстрозни злочин који ће „извршити Јануковичеви плаћеници“. Украјински председник их је мало разочарао после више него сумњиве снајперске паљбе по тргу који је био највеће упориште побуњеника, он је прихватио споразум по коме ће предати власт. Убрзо су побуњеници прекршили овај споразум, набрзину су сменили Јануковича, променили устав, именовали своје приврженике са запада земље за управнике региона на истоку. Укинут је и руски језик као један од службених језика у источним крајевима земље.

ЗАПАД ЈЕ ОПАСНОСТ ЗА ЧОВЕЧАНСТВО

Очекивали су у Бриселу и посебно Лондону и Вашингтону да ће се власт Руске Федерације повући. Да ће мирно чекати да сличне немире организују у Москви и Санкт Петербургу уз наметање следеће дилеме: „Ако се легално изабрана васт сама повуче, неће бити гоњена за ратне злочине, ако ли одбије, прво ће исте извршити а онда ће бити за њих гоњена…“ Ако власт претера у отпору, биће примењен линч који ће преносити глобалне телевизијске мреже.

Русија је за Запад опасност зато што је Запад опасност за Човечанство. Пре нешто више од године слушао сам у Стокхолму на једној научној конференцији функционера министарства спољних послова како говори да је Русија опасност за Шведску. Чинило ми се да се Полтава налази у близини Стокхолма, а да су нацисти од Руса створили добровољачке јединице да сломе непокорне антифашистичке Швеђане… За тог несрећника Русија је била демократска пре другог Јељциновог мандата – дакле у време када је њена војска бомбардовала њен легитимни парламент.

Политичари који су на силу створили независно Косово, на силу гуше аутономију Републике Српске, не дају самоуправу Србима са Северног Косова, а намећу аутономију Војводине, данас говоре о принципима. Од Србије разни лицемери очекују да подржи недемократску и шовинистичку владу Украјине „због Косова“. То од нас траже европски фукнционери, који су одавно признали независност етнички чистог албанског Косова. То од нас тражи ЛДП, тврдећи да „Украјина није признала Косово“.

Овде није реч о Косову ни о Криму. О чињеници да југословенске покрајине по уставу СФРЈ нису имале право да се отцепе, а совјетске аутономне републике словом највишег акта СССР јесу. Овде је реч о лицемерју. Ако се данас и због наведеног окренемо против Русије, ми не нападамо Москву или Путина, ми споримо право Републике Српске на постојање, угрожавамо Србе из Црне Горе и рушимо темеље државе Србије.

(Напредни клуб)

Ознаке: ЕУ, Република Српска, Русије, САД, Србија, Црна Гора, Чедомир Антић