Прочитај ми чланак
Четвртог децембра су студенти наших факултета и универзитета протествовали против неправедних одлука Хашког трибунала. Свако нормалан ко жели добро својој земљи мора подржати младалачки протест против злочина једног политичког и орвелијанског суда који је инсталисан да суди једном народу и наново пише историју овог простора.
Било је лепо видети нека нова и млада лице како траже трунку правде за свој народ те како сви од срца певају песму „Видовдан“.
На жалост протест је мало окаснио, јер је први емоционални удар, када су Готовина и Маркач ослобођени већ у значајној мери прошао. Друго иако је било инвентивних момената попут оног „нико није крив док се не докаже да је Србин“ или суденткиње која је играла улогу „Правде“ којој су везане очи, протест ипак није имао довољно динамике и провокативности што би се могло очекивати од студентских протеста у Београду.
Некако је и „незгодна“ косметска тема на протесту била уочљиво скрајнута у односу на антихашко опредељење. На крају и не и најмање битно ипак је било премало студената – само пар хиљада – чиме се шаље јасна порука Србији и свету да смо или огуглали на Хашке и друге неправде и понижења или пак да нам и није много стало до борбе за минимум националног поноса и достојанства.
Главни противник оваког младалачког исказивања отпора неправди и подршци злочинцима која стиже из Хага је био ко други но Чеда Јовановић. Он је напао министра Селаковића јер је био присутан на овом, можемо рећи бенигном, студентском протесту. Чак је затражио и његову оставку јер је по њему био у истом строју са „екстрмистима“.
Да, Чеда који је своју каријеру почео као „националиста и десничар“ који предводи студенте против „оног режима“ сада је најжешћи инквизитор који се оствљује на оне који су данас попут њега кад је био млад. Ово је наручен обрачун против сопствене прошлости, јер је очигледно његовим менторима опасно свако, па и културно и политички коректно („без Младића молим“) исказивање патриотизма код младих, па још уз то на „антихашким основама“. Они који добро познају политику знају да се битке воде у сфери духа и међу младима – а ово је појава која мора бити у старту облаћена и дисквалификована.
Но да би смо били интелектуално поштени морамо разумети и другу страну. Да би смо схватили лаж идеја које заступа Чеда и екипа морамо схватити и оно што је у њима истинито, јер се увек барата са полуистинама. Наиме некадашњи студентски вођа из деведесетих (који је као Торквемада као бивши Јевреј био највећи антијеврејски инквизитор) каже да се овде ради о естрадном патриотизму.
На жалост у изјавама и протестима због ослобађајуће пресуде хрватским и албанским злочинцима било је много јалове патриотске патетике и коришћења ове трауме да се јефтино поентира у јавности са „још оштрије осуђујемо“ како то генијално описује и Домановић у Страдији.
Чак су се и прохашки настројени европејци „разочарано“ или „огорчено“ дистанцирали од одлука Хага (додуше не и од институције као такве) ваљда по оној да се „власи не досете“. Но то што је било манипулисања са националним болом и понижењем не амнестира Чеду да срамотно прозива студенте и да их назива „екстремистима“ (или барем део њих) да би у зачетку скршио идеју младалачког патриотског протеста против неправде која вапи ка небу.
Но препустимо Чеду и његову прљаву кампању против свега од националног значаја (Војска, Црква, Република Српска, одбрана Космета) већ да се окренемо питању шта је заправо са студентским протестима код нас. Деведесетих смо имали једну јаку студентску политичку сцену на којој су се појавили људи као Чеда и на чему су направили каријере а и „добар живот“ за себе и своје. Студенти су били оштрица антимилошевићевске борбе и доста су допринели његовом слабљењу и паду.
Његова је очигледна грешка да је потценио снагу и домете студентске „побуне“ нарочито ако је она изманипулисана од стране опозиције и подржана од странаца. Млади су иако политички неартикулисани и хетерогени јасно слали поруку „он треба да оде“ и то је одзвањало у Србији. „Он“ је отишао а октобарска „револуција“ је појела или барем отерала своју децу. Велика већина оних који су протествовали су се разочарали у „нову власт“ и констатовали да је много шта горе „него пре“ а нарочито то да је земља постала бедан вазал Запада.
Стога су вероватно млади после Петог октобра схвативши заблуде претходне генерације одлучили или да емигрирају или да се учлане у владајућу номенклатуру да би „маршем кроз институције“ дошли до адекватне позиције у друштву. Наду у промене код младих су сахранили „професионални револуционари“ попут Чеде или Чанка. Зато су вероватно спорадични студентски протести после Петог октобра били покретани најчешће само због превисоких цена студија и сличним социјалним питањима.
Поред тога у нашем друштву, чији су млади само део, се зацарила апатија и егоизам.Данас људи, а и велики део младих и не верује да се нешто може променити, а то најчешће иде уз каријеризам без имало идеализма који некако иде уз младост.
Постмилошевићевска елита је учинила доста на томе да се кроз медије и образовање елиминише „српски вирус“ те да се измени идентитетски код нашег народа. Да будемо све мање Срби а све више Европљани. На жалост у многоме су успели. Када у једној земљи човек попут Војислава Коштунице или Косте Чавошког, а да не помињемо имена старијих академика, представљају „радикалне мислиоце и делатнике“ у смислу најоштријих протеста против неправди и неправа које нам се подмећу и намећу, морамо се запитати где су припадници средње и млађе генерације на том пољу.
Зато ма какве замерке имали овом студентском протесту морамо га поздравити као могући наговештај промене међу младима – новог активизма који је уз то национално свестан и надстраначки оријентисан. Заједничко певање „Видовдана“ и протест против неправде библијских размера, што много смета дежурним комесарима глобализма, може бити и пролазна емоционална реакција, али и заметак нечег новог нечег што даје наду Србији.
(Видовдан)
